Чини ми се да се нико усрдније не моли Богу под овим светим сводовима неголи мајке.
Оне се буквално сатима не одмичу од кивота Светитеља. Наквашен од суза, под готово да улегне од њиховог клечања. Одмакну се од кивота, верујем тек тада када срцем и вером приме одговор да ће им молитва бити услишена. Оне су велики борци и молитвенице. Богу и светима прилазе слободно, знајући да на то имају пуно духовно право. Не моле за себе, већ за оне које им је дао Бог.
И срећемо их из многих крајева, чак и различитих вера. Прелепо их је видети када се након неког времена врате да благодаре. Онда им је молитва још усрднија и снажнија. Оне говоре о свему отворено, вуку људе за рукав да испричају своју причу. Желе и траже да посведоче. То вреди видети и тако се пројављује сила живота и његова победа.
Многе сам видео и сваку запамтио. И када су долазиле, и када су одлазиле, и када су се поновно враћале. Не знам како, али увек су наилазиле баш на мене и ја на њих. Стари смо пријатељи. Узму благослов и загрле ме. Увек им кажем: „Kод светих идите, њима благодарите.“ Знају оне то и осећају и тако и раде. Велика је вера наших мајки.
Она нас све штити и чува и од видљивих и од невидљивих непријатеља. Сија на путу нашег живота, водећи нас на стазу праву. О томе данас нико не говори, нико не пише, као да се не ваља. А вреди много и сија одавде до вечности.
Kада год сте у Манастиру Тумане, обратите пажњу на молитву мајки. Одмах ћете их препознати. Тихо, не реметећи их, будите ту у близини, да би и вас коснула благодат која се на њих излива. Велико је то и узвишено звање и дар и пред Богом и пред људима. Скупе су сузе њихове, али бивају замењене радошћу и умиљењем. Многи забораве да се врате у Тумане да благодаре светитељима, мајке никада!
