Старац Јосиф припада онима малобројнима који су се трудили да задобију Божанску благодат. Његово учење је толико јасно и практично да, када чујеш његове савете, осећаш да у тебе продире неки Божански дах, због чега и сам желиш да се подвизаваш, да утекнеш страстима и да своју душу обучеш у делатне врлине.
Чињеница да учење преподобних стараца врши такав утицај на нас има следеће, логично објашњење. Пошто су ови старци након дуготрајне борбе задобили чистоту душе и благодат Светога Духа, ова благодат не остаје само на њима, него се распростире и унаоколо. Она својим лучама озарује тварни свет – животиње, птице, биљке и сву природу која нас окружује. Она, међутим, највише утиче на душе људи који је опажају. Слично неком балзаму, начин живота, присуство и савети подвижника разливају се по душама људи, исцељују њихове слабости и допуњују оно у чему ови оскудевају.
Искуство подвижничке борбе представља наслеђе васцеле Цркве. Мирис подвижничких напора је миомирис који наслађује наше животе и протерује демоне. Подвижник који је стекао благодат Светога Духа представља благодат за читаво човечанство.
Један од светогорских подвижника био је и старац Јосиф. Саслушајмо његово свеобухватно учење о божанској благодати: старац je њено задобијање сматрао главним циљем човековог живота. „Не сматрај себе човеком ако ниси задобио благодат. Ако немамо благодати, ми људи смо се узалудно рађали на свет. Колико нам се овде душа очисти и просветли, толико ће тамо ближе и јасније видети Христа и наслађиваће се Његовим миомирисом, ликујући и радујући cе више него ико. Према томе, не сматрај себе човеком ако ниси задоби благодат.
Свеблаги Бог преизобилно излива Своју благодат на сва Своја створења. Он отвара Своју руку и читав свет насићује се Његовим благословом. Он обогаћује сваку твар, а да при том Његово богатство остаје уз Њега (тј. не умањује се, прим. прев.). О, незамислива величино! Хиљаде хиљада и несагледива мноштва обогатили су се и постали свети, а Бог је ипак задржао све то богатство.
Све су то дарови Тројединог Бога. Све потиче од Њега и ми немамо ништа што je уистину наше. Према мишљењу старца Јосифа, ова свест о човековој ништавности представља прву лекцију коју треба добро научити: „Сваки, дакле, који жели и моли да добије благодат, да му Бог подари дар, мора, као прво, упознати своје сопствено биће: -Познај самога себе. То је права истина. Свака ствар има свој почетак и ако јој не знаш почетак, онда ни њен крај неће за тебе бити добар.
За свакога човека, почетак и истина јесте познање да је он сам ништа, нула и да је ни из чега проистекло све. Он рече и постадоше. Он заповеди и створише се (Пс.148,5). Он рече, и би створена земља. И узе глину и сазда човека. Без душе и без ума, само човека од земље. To je твоје постојање. Tо смо сви ми земља и блато.
То је прва лекција за онога који не жели само да задобије благодат него и да та благодат увек обитава са њим. Одатле ће задобити познање из којег се рађа смирење. Не само празним речима, пуким смиренословљем, него на чврстом темељу, он говори истину: Земља сам, глина и блато. То нам је прва мајка“.
„У тебе је дунуо Створитељ и дао ти дух живота. И гле, ти постаде човек. Говориш, делаш, пишеш, учиш. Постао си машина Божија. Али не заборави да ти је корен земља. Ако ти тај дух одузме Онај који ти га је дао, поново ћеш у материјал за зидање…
То је први узрок који не само да привлачи благодат, него је и умножава и чува“
Ми смо дужни да Светом Богу благодаримо за сваки дар који нам Он даје и морамо признати да ништа на свету није уистину наше. Старац Јосиф уочава и други елемент, који је неопходан да би благодат обитавала у нама. Реч је о нашем односу према нашој браћи. Ми не смемо осуђивати онога који није задобио благодат и чини различите грехе; напротив, дужни смо да састрадавамо са њим.
„Да би ти дао Своје свете дарове, Христос од тебе не тражи ништа прекомерно и потребно је само да признаш да је све добро што имаш- Његово. И да састрадаваш са оним који нема. Не осуђуј га зато што нема, говорећи да је грешан, изопачен, лукав, да празнослови и краде, да је блудник и лажљивац. Ако задобијеш то познање, никада никога нећеш осудити, чак и ако га видиш да чини смртни грех. Рећи ћеш: у њему, Христе мој, нема Твоје благодати, због тога и греши. Ако одеш од мене, ја ћу чинити и горе ствари. Ако стојим, стојим само зато што ме Ти подржаваш. Брат шта види, то и чини. Он је слеп. Како од њега можеш тражити да види, кад нема очију? Он је убог. Како од њега можеш тражити да буде богат? Подари му богатство. Подари му очи да би видео“.
Ова поука старца Јосифа је, више него било која друга, корисна и применљива на свакодневни живот. Када се с таквим расположењем односимо према онима који нас вређају, оптужују или нам се изругују, онда их нећемо осуђивати, јер они не знају шта раде (в.Лк.23; 34). На тај начин, ми не тежимо да одбранимо своја права, него трпимо, а Божија благодат нас укрепљује. У томе се и налази највећа корист. Старац Jосиф, веома искусан у таквим питањима, долази до следећег закључка: „Ако на други начин будеш тражио правду, увек ћеш се наћи неправедан. И због тога ће благодат непрестано долазити и одлазити пре него што отпочине у твојој души. Праведно је да човек у себи носи онолико благодати колико са захвалношћу трпи искушења и колико без роптања носи терет свог ближњег“.
Пошто се данас не боримо за ослобађање од нашег старог човека и од страсти које нас муче, наша вера је често ограничена прописима (правилима). Ми благодат Божију не осећамо као живототворни извор који преображава наш ум, покреће наше снаге и налази достојну примену наших дарова.
Управо због тога што cе од нас захтева одважна битка, ми покушавамо да избегнемо напоре и жртве. Наша сопствена борба није, наравно, довољна и у њој мора учествовати и Бог: без Његове помоћи, не може ce десити ништа добро. Човекова воља мора бити сатрудник божанске благодати, како би се унутар нас догодила промена. Након што с великом пажњом издржимо битку, морамо с великим жаром молити Бога да се у нама изврши та промена. С умилењем ћемо певати тропар Живототворној Тројици: „Све моје зло претвори и преобрази у врлине, Једина неописива и непроменљива Тројице, Твојим ме
лучама просветли“.
„У избављењу од старог човека“, каже старац Јосиф, „мора да садејствује Бог, јер се без Њега ништа не може постићи. Човекова воља треба да се бори, треба крв да потече из тела, да спадне кожа унутрашњег човека. Стари човек мора да се истопи као восак. Као што са гвожђа баченог у огањ спада рђа са површине, тако бива и са човеком.
Благодат приступа постепено, и како се приближава човеку, он почиње да се топи као восак. У том тренутку човек и не зна за себе, ум сав бива од мноштва очију, и најозаренији. Током тог натприродног дејства он не може да разлучи самога себе, јер се у потпуности сједињује са Богом.
Тада спада рђа. Уклања се печат. Умире стари човек. Одваја се материнска крв. Обнавља се тесто. Човек ce не мења телесно, али благодат просветљује, укрепљује и обнавља његова природна преимућства и дарове. Оживотворава се стари Адам, саздан по образу (лику) Божијем“.
Из претходно реченог може се извести следећи закључак: када благодат приступи човеку, она не мења његову природу, него његова природна својства, његове добре особине којима је по природи обдарен. Уз помоћ божанске енергије, човекове особине се мењају и постају врлине.
Књига: Старац Јосиф Исихаста – Изложење монашког опита
