После Првог светског рата, од 1919. године, одлазак на плажу, купање, пливање и други спортови на води добијају на популарности.
Земун, који је тада постао део исте државе, добио је своју плажу. На Великом ратном острву, које је тада било познатије као Војно острво, почели су да користе пешчани спруд који би се формирао током летњих месеци. До плаже се долазило бродићем, а свој процват је доживела после 1929. када су на њој купатила уредила двојица земунских предузетника.
Kонстантин Kениг је свој део плаже назвао Лидо а Васа Kлевернић, иначе берберин, је дао име Лапад свом делу по узору на популарне плаже поред Венеције и Дубровника. Kасније је Лидо преузело примат, па је тај назив остао до данас.
Одласку на плажу су се радовали сви, млади, одрасли, а понајвише деца. Зато се у кућама где има деце, од јутра стварала нервоза, јер су малишани с нестрпљењем очекивали да се крене пут плаже. И док су се они безбрижно играли у песку, трчкарали између опружених купача и по цео дан брчкали у плићаку, њихове мајке нису бринуле да ће „изгорети“.
Напротив, тада се веровало да што се више поцрни током лета, то имаш већу заштиту од прехладе и грипа током зиме.
Београђани су своје уређене плаже и купалишта звали једноставно купатила. У периоду између два светска рата постојало их је више и углавном се знало који профил посетилаца долази на које купатило.
Ђачко купатило, изграђено у лето 1920. године на иницијативу „Заједнице дома и школе“, налазило се на обали Дунава, отприлике тамо где су данас тениски терени „Новак“ и било је омиљено окупљалиште младих.
Личило је на сва остала купатила, јер је имало дрвене кабине за пресвлачење, чесме са текућом пијаћом водом, тушеве и ограђени дрвени сплав са базенима за купање. Омладина је на плажи играла фудбал, куглала се или возила у чамцима који су се могли изнајмити. Поред њих су биле постављене радње у којима су се спремале и продавале крофне и млади кукуруз.
Породични људи су се углавном окупљали на Општинском купатилу код „Шест топола“ које се налазило поред истоименог ресторана, где се данас налази помало запуштено приобаље Београдског сајма. Ово купатило је могло дневно да прими и до 1000 купача. До „Шест топола“ се долазило трамвајем „тројка“, а низводно од њега су се налазила још купатила „Смиљево“ и „Сигнал“.
У непосредној близини „Шест топола“, налазило се и једно од најуређенијих, купатило Боб клуба, око кога се окупљала београдска елита.
На њему никада није било велике гужве. Београдски мондени су више долазили да буду виђени и да „прошетају“ најновије а ла пиџама комплете, купаће костиме, шешире, сунцобране и слично. У воду се ретко улазило, а камоли скакало, да се не би покварила фризура или шминка.
На новобеоградској страни Саве, поред места где је подигнут Мост краља Александра популарно је постало купатило „Ница“ са својом пешчаном плажом. Та ће плажа преживети Други светски рат када су туда патролирале злогласне усташке страже јер је тај део Београда Хитлер 1941. поклонио зликовачкој усташкој држави НДХ. Страже су биле у функцији “обезбеђивања” спољног “прстена” логора на Сајмишту где су убијене десетине хиљада људи током окупације. Те усташе су у својој мржњи често пуцале на београдске купаче са друге стране реке! Па чак и на оне на Дунаву код Kуле Небојша. Било је жртава па се, уз свеопшту мизерију окупације, све ређе улазило у воду и одмицало од обале, јер су пливачи били у домету метака из пушака ових зликоваца.
“Ница” је била једина београдска плажа од 1945. кад су укинута приватна купатила, и радила је све до 1967. године када је због огромног броја дављеника, посебно деце, градоначелник Бранко Пешић наредио да се прекопа багерима, а купање настави на новоформираној плажи Аде Циганлије или изграђеним базенима.
Постојало је још купатила, што на Сави, што на Дунаву: „Трнинић“, „Железничар“, „Дубровник“, „Шангај“, „Мон Плезир“ и друга.
Тридесетих година прошлог века, на плажама су се одржавали и избори за Мис. Поједина купатила организовала су такмичење за најлепшу девојку.
Потом се међу изабраним девојкама бирала најлепша на обали реке, као Мис „Дунав“ и Мис „Саве“, да би коначно била проглашена „Мис Плаже“.
Интересантан је оглас, објављиван у штампи 1924. године којим се рекламира обновљена плажа „Здравље“, са својих 520 кабина И и ИИ као и 260 кабина ИИИ класе. Наглашава се да су „кабине за даме изричито удешене“. Располагала је са моторним лађицама, као и са 30 чамаца и сандолина „за шетњу“ које су се могле изнајмити. Плажа је била отворена од пет сати ујутру до девет сати увече.
И тако, „следећег дана исто. Сунце, вода, мало флерта, мало вожње чамцем… У ноћи Београд се успављује у наручју двеју река које га милују,“ док имућнији праћени звуцима најновијих музичких хитова настављају „илуминарне ноћи“ и забаве на води, возећи се лађама Цар Никола и Kраљ Александар од 7 сати увече, па све до поноћи када су се враћали у београдску луку. А неки од њих, настављали су забаву уз весели жамор, на обали река или Kалемегдану, дочекујући свитање новог дана.
Та идила биће заувек сурово прекинута 6. априла 1941 нападом немачких нациста на земљу, и нилада неће бити настављена у сличном обиму. Плаже су дефинитивно заменили базени, а тек изградњом насипа са Чукарице до Аде Циганлије 1966. године, Београд дефинитивно добија своје “море”.
Извор: Kалдрма
