Када сам постао предсједник, замолио сам своје тјелохранитеље да прошетамо градом. Након шетње отишли смо на ручак у ресторан. Сједили смо у једном од централних ресторана и свако од нас је питан шта хоће.
Након кратког чекања, појавио се конобар с нашим менијима, када сам схватио да је за столом који је био директно испред нашег, један човјек који чека да буде услужен. Када је био услужен, рекао сам једном од својих тјелохранитеља: иди, замоли овог човјека да нам се придружи. Он је пришао и пренио мој позив. Човјек је устао, узео тањир и сјео поред мене. Док је јео, руке су му се стално тресле, а није подигао главу од јела. Када смо завршили махнуо ми је а да ме није ни погледао, руковао сам се и отишао је! Тјелохранитељ ми је рекао:
„Мадиба, овај човјек мора да је јако болестан, руке су му се тресле док је јео.“
„Не! Разлог за његово дрхтање је другачији”, одговорио сам.
Гледали су ме чудно и рекао сам им:
„Овај човјек је био чувар затвора у којем сам био затворен. Често бих након тортуре којој сам био изложен, вриштао и тражио воде, а он би долазио да ме понизи, смијао ми се и умјесто да ми да воду, мокрио би ми по глави. Није он болестан, био је уплашен и тресао се, можда у страху да ћу га сада, када сам ја предсједник Јужне Африке, послати у затвор и учинити исто оно што је он учинио мени, мучећи га и понижавајући. Али то нисам ја, такво понашање није дио мог карактера или моје етике.
Умови који траже освету уништавају државе, а они који траже помирење стварају нације.
Нелсон Мандела, Аутобиографија
Преузето са ФБ странице ЗАНИМЉИВОСТИ
