У позно лето 1619. године, брод „ни са чим осим 20 и неког црнца“ пристао је у луку у развоју Поинт комфорт у Вирџинији.
Ти Африканци били су међу првим жртвама америчке трговине робљем, пре 400 година.
Конгрес је укинуо робовласништво пре 154 године. Од тада се само пет генерација Афроамериканаца родило слободно.
Четрдесет процената свих робова који су доведени у Америку прошло је кроз Чарлстон у Јужној Каролини. Куће у које су продавани и у којима су присилно радили до смрти сада су туристичке атракције због своје сликовите привлачности.
Ипак, у Чарлстону се огледа врло америчка истина: да овде ништа није недирнуто заоставштином робовласништва, чак ни након толико векова.
Оно што је мање извесно је на који начин један град и нација треба да разговарају о таквој тешкој прошлости.
„Ропство није било толико лоше – то је вероватно оно што нам највише говоре“, каже Оливија Вилијамс, туристички водич на плантажи.
„Људи знају у лице да ми кажу: ‚Па, имали су где да спавају. Добијали су оброке, јели су поврће.'“
Вилијамсова има 26 година и један је од водича критикованих у рецензијама плантаже „Меклеод“, које су недавно изазвале пометњу на интернету. Многи су запањени тиме што су белци који су посетили плантажу одбијали да слушају причу из угла робова.
Иако плантажа „Меклеод“ има много више позитивних рецензија него негативних, ово неслагање погодило је у срце расправе која се води у вези са историјским локалитетима у градовима као што је Чарлстон.
Већ деценијама, туристе у Чарлстон и на његове плантаже привлачи идилични јужњачки шарм, који их свесно подсећа на доба из „Прохујало с вихором“.
Међутим, туристичка индустрија се полако мења, јер има оних који сматрају да туристи треба да се суоче са истинама о ропству, уместо да слушају ружичасто обојене приче које су им сервиране толико дуго, чак и ако им је због тога непријатно.
Већ на самом уласку у плантажу „Меклеод“ кроз мали центар за посетиоце, постоје назнаке да овај туристички обилазак није налик на друге. На табли на улазу пише: „Да ли мислите да су власници плантажа, као што је породица Меклеод, доживели та бурна времена различито од Досонових, Форестових и осталих афроамеричких породица које су живеле овде?“
Обилазак почиње на колском прилазу и приказује управо онакву сцену какву бисте очекивали од посете плантажи.
Сиви шљунак окружује савршен, издужен травњак са редовима старих стабала са којих виси шпанска маховина, кроз коју се испрекидано провлачи сунчева светлост. У средишту имања налази се елегантна бела кућа, слика и прилика јужњачког сјаја.
Иако је то призор због ког многи посећују ову плантажу, то није оно на шта особље, задужено за објашњавање историје, жели да се посетиоци усредсреде.
Док води обилазак, Вилијамсова се не осврће непосредно на контроверзне, премда не типичне, рецензије. Уместо тога, посетиоцима уз добродошлицу пружа и упозорење.
„Овде приступамо мало другачије него на осталим плантажама у Чарлстону, јер је фокус обиласка из перспективе робова“, Вилијамсова објашњава нашој групи посетилаца.
„Оно о чему ћемо данас разговарати је тешко“, наставља. „Можда ће вам бити непријатно или ћете се осећати узнемирено, тужно или љутито, што је све сасвим у реду. Ако будете желели да напустите обилазак, нећу се увредити.“
Нико из наше групе није напустио обилазак, али људи јесу били шокирани и било им је непријатно.
Многи кажу да нису знали да су власници плантажа терали на брак „снажне“ робове, да би повећали своју имовину новим робовима; да никад нису чули да су трудне робиње бичеване лежећи (да би се заштитила та инвестиција у новог роба); нису знали да је целоживотни рад почињао већ у узрасту од четири године.
„Стварно је да вам се желудац преврне“, каже Микејла, млада жена из Њујорка. „Звучи као узгајивачница паса, само милион пута горе. Од саме помисли да занемаримо те ужасавајуће делове историје, долази ми мука.“
„Плакала сам“, додаје Микејла. „И драго ми је што сам сада тужна, јер тако мора да буде… одговорност свих нас јесте да знамо шта се дешавало.“
Вилијамсова је довела групу посетилаца до некадашње куће за кување, у којој су радиле робиње
Такође је јасно да неки људи, након што први пут чују историју овог места, имају потешкоћа да помире лепоту коју виде око себе са свирепошћу робовласништва.
„Не разумем зашто [особље плантаже] ставља толики акценат на [ропство]“, каже ми жена из Северне Каролине, гледајући низ стазу окружену дрвећем ка три пољске кућице за робове које још увек постоје.
„Знам да су робови овде радили, али и власници су радили, морали су да управљају имањем. Мислим, вођење једне овакве плантаже је било захтеван посао, без обзира на то што су користили робовску радну снагу.“
Закључује да је било ужасно што су људи били држани као робље, али да „никада не би успели све ово да ураде без робовске радне снаге.“
Жена се окрене ка главној згради, која је на плантажи „Меклеод“ данас без намештаја и могуће ју је обићи само самостално, додајући:
„Тако бих волела да видим како је изгледала у она времена… и зар није просто дивно ово старо дрвеће?“
На крају нашег обиласка ове плантаже, водич Оливија Вилијамс морала је да одговори на питање једне белкиње о евентуалном постојању везе између тога како су власници плантажа терали робиње да „се размножавају“ и тога што „црнкиње [и у данашње време] имају децу са много различитих мушкараца.“
Вилијамсова каже да су таква питања и коментари уобичајени. На њу су посетиоци викали, називали је расистом, лажовом и неспособном да ради свој посао. Један посетилац је својевремено писао Оливијином шефу, тражећи да је отпусти. Неким данима је одлазила са посла уплакана, питајући се да ли уопште треба да се врати.
Ипак, реакције везане за плантажу „Меклеод“ углавном су биле позитивне откако је 2015. године предузеће „Паркови округа Чарлстон“ отворило овај локалитет. Рецензије које су изазвале велику пажњу медија, као и непријатни коментари неких посетилаца, само су веома мали део укупних рецензија.
Међу њима су и стотине других у којима посетиоци захваљују особљу плантаже што им је отворило очи у вези са истинама које амерички белци тешко могу да пронађу, а још теже да сваре.
Ова неуједначеност донекле је последица мана у образовном систему САД: у свакој америчкој школи се предаје помало другачија верзија америчке историје у односу на друге.
Ученици који одрастају на Југу САД можда никад неће чути приче о робовима – чак и ако живе у граду који је изграђен робовском радном снагом, каже историчарка Шенон Ивз са Факултета у Чарлстону.
Она сматра да је та чињеница, сама по себи, „фундаментални проблем“ који илуструје заоставштину расизма у САД.
„Ропство је без икакве сумње имало загробни живот који се протеже све до данашњице“, каже Ивзова.
Појашњава да су одјеци робовласничког система били присутни у тзв. „Џим Кроу“ прописима, који су озаконили сегрегацију и донели репресију америчким црнцима, а који су доношени од касних осамдесетих година 19. века и важили до шездесетих година 20. века.
„То донекле објашњава зашто се и у данашње време деси да ми студенти кажу да никада раније нису чули те историјске податке“ каже. „На шта им ја одговарам да то није случајност.“
Након неколико векова ропства и више деценија институционалне репресије, устоличен је приказ америчких црнаца као „грађана другог реда“.
Инсистирање на носталгији за Југом из периода пре грађанског рата узроковано је непознавањем целокупне приче, док неки људи чак одбијају било шта што доводи у питање причу која им је позната.
„У Аушвиц или Дахау не би отишли очекујући да чују срећну причу и да оду весели, јер постоји разумевање да се ради о месту на ком су постојали смрт, израбљивање и присилни рад. Плантажа се робовима је била све то исто, без обзира на то што је била и нечији дом.“
Имање „Мидлтон“ се рекламира као место са „најстаријим уређеним вртовима“ у Америци.
Такође је и једна од најстаријих плантажа у Чарлстону. На имању несумњиво постоје елементи робовласничке историје, а вођени обилазак који је у понуди фокусиран је на робове. Ипак, посетиоци који не обрате пажњу, могли би то и да не примете.
Знак на улазу у плантажу обавештава посетиоце да су вртови и зграде „докази рада бројних генерација Африканаца и Афроамериканаца“.
Реч „поробљени“ појављује се једном, а шта су све ти људи морали да подносе док су „одржавали вртове, радили у главној кући и гајили стоку“, не спомиње се уопште.
Џеф Нил, директор за очување и тумачење, каже: „Ако причате само о бруталности – а треба и о њој причати, наравно – и изоставите истрајност и снагу тих људи, мислим да прича о ропству постаје празна прича.“
Нил додаје да је дошло до много промена на плантажи „Мидлтон“ у последњих 25 година и да особље настоји да пронађе начине да иксуства робова учини очигледнијим по целом имању.
„Све више људи обилази и посматра плантажу и увиђа да ту постоји много више од приче о власницима или приче о самом имању.“
Каже да му је једном приликом након вођеног обиласка једна жена међу посетиоцима рекла да је „сазнала да су робови имали децу“.
„Чим је изговорила то, поцрвенела је као булка“, додаје Нил. „И одмах је рекла, ‘па уствари и знала сам то, али никада о њима нисам размишљала као о мајкама и очевима’.“
Међутим, иако поједини водичи у обиласцима поделе више детаља о бруталности и патњама на овом беспрекорном имању, на плантажи „Мидлтон“ и даље се углавном више баве темом те плантаже као дома, премда не само за господаре.
Пред сам крај обиласка, ропство постаје централна тема у „Елизиној кући“ – колиби која је припадала пару ослобођених робова, а изграђена је 1870. године. Најјачи утисак оставља велика табла која заузима цео средишњи зид колибе, на којој су појединачно наведени имена, узрасти и цене Мидлтонових 2.800 робова.
Међутим, не слажу се сви са оваквим приступом. На један пост на Редиту са питањем да ли је разумно прескочити венчање најбољег пријатеља због тога што се одржава на плантажи, било је преко 1.000 коментара, са обе стране дебате.
Камила Мартин, шеф катедре за афроамеричке студије на Факултету у Чарлстону, слаже се са Шенон Ивз и каже:
„Никада не бисмо отишли, рецимо, до меморијалног споменика терористичком нападу на САД 11. септембра 2001. године и направили ту велику журку или одржали венчање.“
Мартинова сматра да одржавање венчања на плантажи заправо представља „шамар свим обојеним људима у овој земљи“.
„Не постоји ниједан део америчке историје или америчке економске историје који није под утицајем робовског рада“, каже.
„Свакако да постоји време и место за носталгију“, додаје.
„[Међутим], опуштање на веранди уз хладни коктел од бурбона са наном није омогућено тиме што су ти белци робовласници напорно радили. Они су живели живот луксуза захваљујући поробљавању других људских бића, тако да о тим стварима морамо да разговарамо истовремено.“
Конгрес је забранио увоз робова 1808. године, али изворни број од скоро 400.000 афричких робова који су се слили у америчку нацију, порастао је на близу четири милиона до 1860. године.
Њиховим радом је Велика Британија опсркбљавана памуком током индустријске револуције. Иако је трговина робовима била забрањена у Великој Британији и већем делу Европе до 1807. године, инвеститори су финансирали робовласништво путем залоге на робовима која је претварана у обвезнице, како је написао социолог Метју Дезмонд за часопис „Њујорк тајмс“.
Укупан број становника Јужне Каролине је 1860. године износио мало преко 700.000, а од тог броја 57% су били робови који су били имовина отприлике 26.000 белих Американаца, што је највиши постотак у целој држави у то време, према подацима са пописа.
Од 1787. до 1808. године, белци у региону Лоукантри у Јужној Каролини купили су 100.000 африканаца, према подацима института за америчку историју „Гилдер Лерман“.
Међутим, градоначелник Чарлстона се тек 2018. године јавно извинио због институције робовласништва, а градско веће донело је акт са сличним извињењем тесном већином од 7 према 5 гласова.
Тако да нимало не изненађује то што је свуда у Чарлстону још увек могуће избећи целовиту историјску причу, у корист улепшане слике америчког Југа пре грађанског рата.
Чарлстон је град који је нераскидиво повезан са плантажама због којих је познат широм света. У њему постоје споменици вођама Конфедерације јужних држава, а с друге стране мало је обележја ропства.
У Чарлстону има безброј улица са прелепим, разнобојним кућама са препознатљивим јужњачким верандама, у стамбеним комплексима који су названи по плантажама са робовима.
„Мислим да је боље питање да ли су икад престали да зарађују од робовласничке историје“, сматра Камила Мартин. „Од пољопривреде су прешли у индустрију туризма.“
На челу две Чарлстонове фондације које се баве историјом налазе се одбори у којима су искључиво белци. Директор музеја једног очуваног замка у центру града рекао ми је да је још у раним осамдесетим годинама 20. века особљу било забрањено да користе „реч на ‘р'“ пред туристима, а тек одскора је направљен помак ка проучавању и промовисању прича о робовима који су живели на тим локалитетима.
Мартинова сматра да Чарлстон носи јединствену одговорност, као град у који је до те мере усађена историја, тј. у ком постоји огромна количина сачуваних евиденција о комплетном становништу, како белцима, тако и црнцима, историја која је изузетна чак и у поређењу са другим јужњачким државама.
Чарлстон мора да „предводи расно помирење и опоравак, због тога што је у њему сачувана сва та историја са обе стране приче“, каже Мартинова.
Ауцтион сале фор Негро славе фамилy wхиле перспецтиве буyерс лоок он смокинг цигарс, енгравинг, 1861. БПА2# 5154АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ГЕТТY ИМАГЕС
Потпис испод фотографије,
Резбарија из 1861. године приказује породицу робова на лицитацији
Сви у Чарлстону су 2015. године били приморани да се суоче са расистичком прошлошћу тог града, након што је бели супрематиста Дилан Руф у терористичком нападу пуцао на црне припаднике Афричке методистичке епископске цркве „Емануел“ и убио њих деветоро.
Два месеца пре него што је запуцао на те вернике, Руф је посетио плантажу „Меклеод“. То је била само једна од његових бројних посета историјским локалитетима на Југу.
У националном центру за хуманистичке науке процењују да је на врхунцу робовласништва постојало више од 46.000 плантажа, распрострањених кроз јужњачке државе.
Стотине оних чије капије су и данас отворене за туристе, сада се налазе пред избором.
Свака плантажа носи посебну причу, са сопственим начином да се она исприча. Не сматрају сви да је неопходно стављати ропство у први план.
Али очигледно је да се ушећерена слика Југа пре грађанског рата полако мења, тако што историчари и друштва за конзервацију почињу да исправљају приче старе деценијама.
Када је питају због чега, након 400 година, још увек треба да разговарамо о ропству, Мартинова каже:
„Можда ваши преци нису у томе учествовали, можда не постоји непосредна повезаност између вас и ропства. Али и дан данас се и даље носимо са утицајем и последицама и расном неједнакошћу, који су резултат таквог начина размишљања и тог начина живота.“
„Ако ни због чега другог, требало би да нам буде стало зато што смо људи.“
bbc
