Видео сам себе као младића, готово дечака, у ниској сеоској цркви. Као црвене мрље тихо су пламсале пред старинским иконама танке воштане свеће.

Дугин венчић окруживао је сваки пламичак. У цркви је било мрачно и тмурно… Али преда мном је било много света.

Све саме русе, сељачке главе. С времена на време оне би почеле да се таласају, падају, опет се дижу, као зрело класје кад га летњи ветар узбурка као лаки вал.

Одједном, некакав човек приђе отпозади и стаде тик уз мене.

Нисам се осврнуо на њега, али сам истог часа осетио да је тај човек – Христос.

Ганутост, љубопитство и страх наједном су ме обузели. Учинио сам напор… и погледао свог суседа.

Лице као свако лице – налик на сва људска лица. Очи гледају мало увис, пажљиво и кротко. Усне склопљене, али не стегнуте; горња усна као да почива на доњој. Невелика брада раздвојена. Руке скрштене и непомичне. И одећа на њему је као код других.

Та какав је то Христос! – помислих. – Тако прост, једноставан човек! Не може бити!

Окретох се. Али нисам успео ни да одвратим поглед од тог простог човека кад сам поново осетио да то управо Христос стоји поред мене.

Опет сам учинио напор… и опет угледао исто оно лице, налик на сва људска лица, исте оне обичне, иако непознате црте.

И мени одједном постаде мучно – и ја се пренух. Тек тада схватих да управо такво лице, налик на сва људска лица –  и јесте лице Христа.

 

 

(из књиге Ивана Сергејевича Тургењева „Живе мошти – изабране хришћанске приче“, Бернар, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2012, стр. 140)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име