Београд крије многе тајне светове, пуне прича о прошлом времену и богатој историји коју је овај град имао. Највеће мистерије свакако су Калемегдан и лагуми испод града, о томе ћемо писати посебно.
Шта се крије испод најстарије куће у Београду?
Најстарија очувана кућа у Београду и дан данас се налази на адреси Цара Душана 10, на Дорћолу. Око ове куће, а посебно онога што се налази испод ње и данас се испредају различите приче. Кућа је зидана у периоду од 1724. до 1727. године по нацртима швајцарског неимара и пуковника аустријске војске Николе Доксата де Моралеса. Доксат је радио на ојачању Калемегданске тврђаве, а под њеним зидинама је и страдао. Погубљен је од стране аустријске власти, због велеиздаје.
У мотиве погубљења се још тада сумњало, па је градом кружила прича да је Доксат погубљен како не би открио подземне пролазе који су се налазили испод куће и водили ко зна где. Како је ова кућа била једна од три које су грађене у исто време (остале две су срушене), верује се да су међусобно биле повезане подрумима, а лагумима са тунелом ка тврђави.
Мистерију је само продубило то колико су се Немци заинтересовали овом кућом током Другог светског рата. Наиме, они су у једном периоду свакодневно у тајности нешто тражили и копали у подрумима. Сви и даље верују да је у питању некакво благо. Врло је могуће да су у подруму и тунелима крили уметнине и драгоцености које су касније транспортовали за Берлин.
Постоји и прича да су годинама касније, станари ове зграде наишли на почетак тунела у подруму, али да уплашени таме нису кренули даље и видели где ти тунели воде. Уколико су тунели и тајни пролази постојали, сматра се да су они сада мање-више урушени и под водом.
Да ли су мошти Светог Саве заправо спаљене на Ташмајдану?
Иако се по званичном веровању мисли да су мошти првог српског просветитеља, Светог Саве, спаљене на Врачару, постоје докази који говоре супротно. По њима локација на којој се овај догађај одиграо заправо је Ташмајдан, на месту који се тада звао Чупина умка (садашња локација ресторана Последња шанса).
Први пут је ову тему покренуо правник и ерудита Сретен Поповић, осамдесетих година 19. века. Поповић је тада скупио много података који говоре у прилог претпоставци да се спаљивање мошти није догодило на Врачару. Између осталог, Поповић је дошао до предања извесног Слепог Лазе који му је испричао тачну локацију на којој су спаљене мошти светог Саве. По предању, треба кренути од олтара храма Светог Марка (који је подигао кнез Милош), на исток, седамнаест корака и ту се долази до једног узвишења, брежуљка. Тај брежуљак зове се Чупина умка и ту су спаљене мости Светог Саве.
Поред тога, полази се од питања шта је заправо био Врачар у 16. веку? На Ташмајдану су се раније налазиле циганске черге где су старе гатаре врачале радозналцима. Сматра се да су многи користили назив Врачар за ту локацију.
За крај, као доказ се помиње да је поред Ташмајдана пролазио најважнији и најпрометнији пут тог времена, Цариградски друм, који би највероватније Синан паша изабрао за трасу којом ће се кретати са моштима како би га велики број Срба видео.
Ко је Ушати Ђока?
Изнад Дефердареве капије на Калемегдану налази се рељеф непознате мушке особе са великим ушима који је деценијама веома мистериозан јер нико не зна ко је и када уклесао тај лик. У народу је, због изгледа, овај рељеф понео име Ушати Ђока. Оно што је историчарима познато јесте да је рељеф настао после Другог светског рата. Постоји неколико теорија о томе ко је приказан, односно ко је заправо Ушати Ђока. Једна је врло једноставна – локални мангуп који је уклесао или свој лик или лик неког познаника. По другој, у питању је Ђока, највећи улични забављач на Калемегдану. Трећа теорија је ипак мало више залази у легенду и по њој је реч о Ђоки, првом београдском вампиру.
Извор: Београдске приче
