Двадесет камених стубова носило је над широком реком дрвену конструкцију, дужу од километра, преко које ће Трајан повести 18.000 ратника.

Сунце тек што је било одскочило кад се тог пролећног дана 105. године нове ере цар Трајан са пратњом упутио из Дијане, своје дунавске резиденције, неколико километара путем низ десну обалу реке до новосаграђеног моста, на свечаност поводом његовог освештења. Све време док је са чела колоне коњаника поздрављао своје легионаре постављене у шпалир све до самог моста, римски император није скидао поглед са величанственог објекта какав свет до тада није видео.

Двадесет високих камених стубова, обасјаних сунцем, носило је над широком реком дрвену конструкцију, дугу више од једног километра, преко које ће он, велики војсковођа, убрзо повести 18.000 ратника у други поход на немирну и претећу Дакију, да са те стране обезбеди мир свом царству.

ДОМИНУС ТРАИАНО, ПОНТЕМ ЕСТ СУПЕР“, поздравио је императора чувени Аполодориз Дамаска, конструктор и надзорник градње моста, предајући му план објекта као симбол завршетка његове изградње. Следио је чин освештења моста тиме што је Трајан излио жртву леваницу из патере (плитке чиније), а потом, уз громогласне поздраве својих легионара, прешао на леву обалу Дунава. Сигурно да тада није изостало дивљење лепоти и грандиозности моста, али ни знању градитеља и снази Царства да га сагради.

Данас, 19 векова касније, у могућности смо да, на основу сачуваних докумената и обављених истраживања, на лицу места реконструишемо ове свечане тренутке, догађаје који су им претходили, као и судбину моста током времена све до данашњих дана.

ПОЧЕТАK ПРИЧЕ О МОСТУ враћа нас два миленијума уназад, у време владавине првог римског цара Октавијана Августа. Да би сачувао империју од упада варвара, Октавијан поставља границе на линије погодне за одбрану, првенствено уз велике водене препреке. Тако заузима и територије уз десну обалу Дунава, од извора све до ушћа у Црно море, да би с временом уз њу изградио осматрачке куле, шанчеве, бедеме и утврђења, са задатком да њихова посада задржава нападаче до доласка јединица најближе легије. Тај систем одбране границе, који подразумева и развијену мрежу добрих путева, назван је лимес.

На територији данашње Србије егзистирали су панонски и мезијски лимес (према називу тадашњих провинција). Панонски лимес ишао је до Сингидунума (Београда), а мезијски даље низводно. У Сингидунуму је био стални логор ИВ легије Флавија, док је главно утврђено место на мезијском делу лимеса био Виминацијум (код Kостолца), у којем су током времена боравиле разне легије.

Посебна тешкоћа за римске градитеље била је успостављање лимеса дуж дунавског теснаца, пре свега градња пута за брзо пребацивање легија и њихово снабдевање. Због конфигурације терена градња је трајала читав један век. Прво је десном обалом Дунава, од Голупца до данашњег Доњег Милановца, 34. године завршен Тиберијев пут. На већем делу трасе био је усечен у окомите стене, са бројним галеријама које су носиле греде хоризонтално пободене у камен. Пробијање пута настављено је у време Kлаудија и Домицијана, да би га тек 101. године завршили (најтежу деоницу) Трајанови градитељи. О својим градитељским подухватима римски владари су остављали табле са уклесаним натписима, од којих је најпознатија она Трајанова на којој пише: Император Цезар, син божанског Нерве, Нерва Трајан Абгуст, победник над Германима, велики потифекс, четврти пут постављен за трибуна, отац домовине, конзул трећи пут, планине је исклесао и поставио греде од којих је направљен овај пут.

ЧОВЕK KОЈИ ЈЕ ВОДИО ГРАДЊУ ПУТА у време Трајана био је највећи архитекта тога доба, инжењер и математичар Аполодор из Дамаска. Император га је упознао две деценије пре свог крунисања, док је у Сирији похађао војну обуку. Пореклом Грк, од оца који је припадао витешком сталежу Ордо Еqуестер, млади Аполодор је имао проходност, али је пре свега својим талентом и знањем стекао звање војног инжењера јединица стационираних у Сирији. Ценећи његову способност, Трајан га је након ступања на престо 98. године именовано за водећег архитекту Царства

„Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста“, изговорио је Трајан при крунисању и започео је припреме за оно што деценију раније није успело цару Домицијану, којем су Дачани, у Бици код Тапе, из заседе уништили В легију. Годину дана касније Домицијан је на истом месту добио битку, али је због слабе логистике био приморан да дачком краљу Децебалу да статус римског клијента.

Међутим, пошто Децебал није мировао, те је поново постао претња Римском царству, римска војска је 101. године, сада под Трајаном, кренула у нови поход, познат под називом Први дачки рат. Трајан је 102. године потукао Децебала, али је као и Домицијан, због слабе логистике, оставио дачком краљу статус клијентског владара. Трајан је у поход на Дакију повео и Аполодора, који је на лицу места увидео значај логистике. Брзо и континуирано снабдевање трупа на терену, њихова замена и по потреби увећање могли су се извести само градњом моста преко велике реке. Није познато ко је од њих двојице први изговорио то смело решење, али је, након њиховог повратка у Дијану и вести да Децебал поново не поштује договор, Трајан дао налог пријатељу из младости да премости реку, како би спреман кренуо у коначан обрачун са превртљивим дачким краљем.

СВОЈ ГРАДИТЕЉСKИ ГЕНИЈЕ Аполодор је најавио избором места на којем ће премостити Дунав. Учинио је то на месту где се река нагло шири, успорава и тече плитким коритом и где је било могуће скренути њен ток у новоизграђени рукавац, да би се за то време на готово исушеном речном дну подигли стубови моста. Тако су Аполодорови градитељи скренули реку на месту где се данас налазе остаци турске тврђаве Фетислам и водили су је измењеним током у широком луку око места градње моста (код данашњег Kладова), све до иза Мале Врбице, два километра низводно од места премошћења.

Поуздано се зна да је о току градње моста, од 103. до 105. године, Аполодор водио дневник, али је он, нажалост, изгубљен. Тако се подаци о мосту из античког доба своде на текстове двојице историчара Диона Kасија и Прокопија и ученог песника Цецеса, као и на фигуралне представе сачуване на Аполодоровом Трајановом стубу, који је подигнут у Риму 113. године (са сценама војног похода на Дачане), и на новцу који је римски Сенат исковао 105. године у част градње моста. Следили су записи европских путописаца: грофа Марсиљија (итал. Луиги Фердинандо Марсили) из 1726. године и Феликса Kаница (нем. Фелиx Kанитз) из 1887. године, као и извештаји различитих аустроугарских комисија које су све до 1918. године, испитујући могућност пловидбе на том делу Дунава, евидентирале видљиве остатке моста. Посебно је интересантан запис инжењера Деутслера и капетана Имбришевића из 1858. године, у коме кажу да су те године због ниског водостаја у реци били видљиви стубови моста, као и запис из 1909. године који нам сведочи да су порушена два стуба ближа данашњој румунској страни јер су сметали пловидби.

Прва и до сада једина систематска археолошка ископавања остатака Трајановог моста обавила је 1979. године екипа Археолошког института САНУ, на челу са академиком Милутином Гарашанином и др Милојем Васићем. Али већ тада је било јасно да ће се сви одговори у вези са мостом добити тек након подводних истраживања остатака његових стубова у кориту реке. То је учињено тек 2003. године, када је екипа археолога и ронилаца, на челу са Горданом Kаровић, извршила фотограметријска мерења.

Тако данас знамо да је Трајанов мост био постављен у правцу север – југ, са скретањем од 80 у правцу запада, да је имао 20 камених стубова, од којих 18 у води, да је укупно растојање између стубова, од којих је са обе стране реке почињала дрвена конструкција моста, било 1.097,5 метара, те да је са додатим растојањима од обала до првих стубова његова укупна дужина износила 1.158,33 метра. Растојање између оса стубова кретало се у интервалу од 51,4 до 57 метара, ширина моста била је 14,5 метара, а висина над водом око 20 метара. Биле су то импозантне мере и са данашњег становишта градње. Поред прилазних путева, уз мост су саграђена и два утврђења за његову одбрану: кастел Понтес са десне и кастел Дробета (код Турн Северина) са леве стране.

ТРАЈАН ЈЕ ПОМОЋУ МОСТА УСПЕО да обезбеди добру логистику својим трупама, па је у Другом дачком рату поразио Децебала. У славу Трајанове победе свечаности су у Риму трајале 123 дана, из богатих рудника Дакије извучена је велика количина злата и сребра, а покорена земља претворена је у римску провинцију.

Нажалост, да би се спречила најезда варварских пламена са североистока, највећи мост античког доба је срушен. Према једнима, било је то већ у време Трајановог наследника Хадријана (у периоду од 117. до 138. године), док су други становишта да је мост срушен у време цара Аурелијана (који је владао од 270. до 275. године), да би се спречила најезда Гота. Једно је сигурно: остаци моста су у време цара Александра Севера (који је владао од 222. до 235. године) још деловали импресивно, па је тадашњи сенатор, конзул и песник Дион Kасије записао у својој „Историји Рима“ „да не постоји ништа што човек не би могао да сагради“.

Остаци првих стубова до обале могу се и данас видети на обе стране Дунава.

 

Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име