Тода Матић Медић: А ЊЕ ВИШЕ НЕМА…

Заувек остаће твоји отисци стопа
Тамо, под завичајним поднебљем,
Тамо, где поток жубори,
Тамо, где цвет израња и песму призива, мајко! Уплакана пролазим кроз космичку башту,
Где су стазе посуте цветним поленом, Тамо, где је моја илузорна срећа! Живиш у једној идиличној слици, Најлепши цвет из Раја.
На Земљи све је пусто!
Ко те на вечни пут одведе, мајко?
Кроз одшкринута врата одлете
Са анђелима, кроз замагљене видике
Заувек нестаде.
На крилатом коњу Пегазу преко хоризонта Тражим те, а тебе нема…
Не умем да објасним, нити да одговорим, мајко, На своја лична питања:
Зашто те још увек тражим?
Ходам пешчаним плажама;
У души море туге, урезано на моме лицу Дивљег Запада, из Обећане земље.
Ово је само острво у пустињи изгубљених!

Била си у праву, мајко!
Душом испреплетана сећањем на тебе, Кроз јецај и вапај, у изливу горчине, Говорим истину.
Господе Свевишњи,
Чувај ми мајку и на другом свету! Чувај је, Господе,
На том дугом и вечном путу,
Док ја на Земљи сакупљам речи, које је Ветар расејао.
Никако да те пронађем, мајко!
Ни тамо, где се сан спаја са јавом,
Ни тамо у шаренилу дугиних боја; Само се песма најави
Из неког суровог бола, а тебе нема…
И даље трагам за тобом, мајко,
Са сабљом у руци, што сече месечину,
Док Сунце потону у сенку твога тела
И кроз ледену празнину замрачи твоју постељу. Док чекамо огњено рађање,
Са Земље нас у сумрак прогоне.
Нема те, нестаде…
Осташе само твоји отисци стопа, мајко!