ДА би се потпуније разумео Први српски устанак 1804-1813, његов почетни успех, не увек предвидиви развој, и неумитни крах, затим његова историјска величина, одјек и бројне последице, неопходно је да се у светлу савремених историјских околности сагледају и разјасне сви узроци који су до њега довели.

Идеје рационализма и просветитељства настале у Европи у XVIII веку, најпре су допрле до учених Срба из Хабзбуршке монархије и међу њима је настала интелектуална клима која је претходила Српској револуцији.

Средишње место по идејама које је заступао припада Доситеју Обрадовићу, који је народ дефинисао као заједницу језика и први је истакао захтев да се пише на језику којим народ говори. Обрадовић је својим радом на просвећивању народа спајао рад на његовом националном освешћивању, духовном уједињавању и политичком ослобођењу.

Рајићева Историја штампана у Бечу 1794/1795. године, знатно је допринела идеолошком формулисању српске револуције, јер је у њој први пут приказана српска средњовековна прошлост, недвосмислено указујући на идеал коме треба тежити. Поред идејних стремљења јављају се и конкретни предлози о будућој српској држави.

На Темишварском сабору 1790. године изнет је захтев за политичком аутономијом Срба у Хабзбуршкој монархији, док карловачки митроплит Стеван Стратимировић, крајем 1804. године подноси руском министру спољних послова Нацрт воспостављења нове словено-србске државе, предлажући да се, уз руску помоћ и протекторат, обнови српска држава која би обухватала области на којима Срби живе и која би била под врховном влашћу Порте са руским или лутеранским принцом, као гарантима аутономије.

Мисао о националној држави, која би се створила на темељима историјског права, заједничка је тежња већине учених Срба с краја XVIII и почетком XIX века, који су промишљали о будућности српског народа.

Први српски устанак ударио је печат националној мисли у Србији и одредио улогу која ће обележити њену историју у 19. и 20. веку

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име