Смештена на десној страни Дунава, Петроварадинска тврђава је изграђена на много древнијим темељима од онога што нам је данас видљиво голим оком. Овде су своје позиције између осталих држали Келти, Римљани и Мађари, како тврде археолози на основу налаза и историчари на основу писаних трагова.

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је морала да заштити своје јужне границе од Турака. Стога, 1692, започињу са градњом једне од архитектонски најлепших и комплекснијих тврђава тог доба на простору од 112 хектара. Подељена на два дела, имала је Горњи и Доњи град или Подграђе. Са радовима је било готово 1780. године, и у том тренутку је сматрана најсавременијом тврђавом Хабзбуршке монархије.

Легенда о мачкама

Према предању у темље Петроварадинске тврђаве су током градње зазидане и мачке, јер се веровало да су оне дуговечне и имају девет живота.
Да у овим причама има неко зрно истине, можда говори камени рељеф са мачијом главом откривен у бедемима, али и приче радника који су радили на реконструкцији истих након Другог светског рата, а који су тврдили да су током радова наишли на мумифициране остатке нечега што је личило на мачке.

Све ово време она је у већој или мањој мери је испуњавана гарнизонима, који су обављали своје дужности. Њихов број је према војним прописима тог времена одређиван на основу броја бастиона који су постојали унутар зидина – измеђи 450 и 500 војника по једном.

План Петроварадина из тог времена открива да је на њему постојало 400 позиција за деловање артиљерије, која је сматрана најважнијим родом овде.

Уколико би се било ко од артиљеријаца или других војника разболео или био рањен, смештан је у војну болницу. У осталим случајевима били су распоређени по касарнама и казаматима.

Поред наведених, унутар утврђења је потојао и простор за смештај оружја, муниције и преко потребног барута, али и пекара које су према неким доступним подацима за 24 часа могле да испеку преко 20.000 проција хлеба. Другим речима, војска је имала сва потребна средства за ратовање, а и није могла остати празног стомака.

Битније промене у организацији се дешавају након постизања Београдског мира 1739. године, када је померена граница између Хабзбурга и Османлија. Другим речима, војна граница је реорганизована, па је 1748. створена Слободна стрељачка компанија (Фреy Сцхüтзен Цомпагние) у склопу Сремске војне границе.

Над њим је јурисдикцију имао Дворски ратни савет у Бечу, преко команданта Петроварадинске тврђаве. Двеста двадсесет грађана-стрелаца је имало слободу да обављају редовне и свакодневне грађанске дужности, али у случају опсаде имали су задатак да одбране тврђаву и да снадбевају војску унутар зидина под командом свог капетана заповедника.

Они су морали да прођу обуку на топовма или са пушкама и били су подељени у слободне стрелце и бећаре. Што се тиче етничког састава у почетку су већину чинили Немци, Чеси и Шокци, да би им се касније прикључили и Срби из Комунитета Буковац.

Скоро три деценије, тачније све до 1787. постојала је Компанија слободних стрелаца, а од 1808. формиране су Домобранске јединице из редова посаде Петоварадина, Буковца и Карловаца које су чиниле један батаљон. Њихов задатак је био да брину о сигурности и обављају различити спектар дужности, али и да ратују за Аустрију широм Европе, када је за тим било потребе.

Након пробоја Солунског фронта, у њега, заједно са колонијалним трупама Француске из Сенегала, улази командант мајор Војислав Бугарски са српском војском.

 

 

 

nationalgeographic.rs

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име