Пролазе кола хитне помоћи, неретко их следе полиција и ватрогасци, за њима иду нервозни возачи који нестрпљиво трубе свима на путу. На оближњем углу бушилица – нешто се гради или поправља…са неба допире звук авиона који пролеће, на улици десетине људи разговара, звоне мобилни, звоне и фиксни (не постоји тај сервис телефона који то може исправити), чују се машине, возила, људи… чешће него што наш слух, а и душа то могу да поднесу. Телевизор је укључен од јутра до тренутка када идемо на спавање, а не можете ући ни у лифт или јавни тоалет да вас не дочека музика у позадини. Да не говоримо о префињеном зујању свих околних електричних уређаја попут фрижидера, радијатора, компјутера…које се трудимо и да не чујемо.

На жалост, чујемо их. Не баш сви, будући да смо многи већ помало глуви. Живот у буци постао је толико мучан да бекство од свакодневних прегласних шумова појединци решавају још гласнијим звуковима (музиком на слушалицама нпр.). Глувоћу на страну, какофонија звукова који нас стежу у све чвршћи обруч лоше утиче на наше укупно здравље – људи постају раздражљиви и истовремено безвољни, пате од додатног стреса. Још једно застрашујуће загађење за наш организам је на жалост, бука, и зато се потрудимо да спасимо тишину.

У Великој Британији је пре десетак година објављена књига која је ономад изазавала велику пажњу (данас је, због општег хаоса у којем се налази планета, све то већ заборављено), реч је о делу “Манифест за тишину”. Професор Стјуарт Сим, професор на Универзитету Сандерленд, сматра да је бука један од најважнијих чинилаца рата који воде снаге економског напретка против појединца. Зато је написао “Манифест за тишину”. Он сматра да свет пословних људи немилосрдно користи буку као моћну маркетиншку стратегију. Према његовом мишљењу, вера, филозофија, уметност, књижевност па и музика, показују колика је важност тишине, односно одабраних звукова, као суштинско добро наше цивилизације.

“Тишина је река којом плови људска мисао. Ако наставимо да се држимо политике буке, та река ускоро ће да пресуши. Престаћемо да размишљамо, заборавићемо на себе и патићемо ако не створимо бар мало места за тишину.”

Размислимо о благотворности ћутања и тишине. Непрекидна бука којој смо све више изложени постепено уништава способности којима је човек иначе обдарен: да размишља, да се изражава, напослетку – и да постоји. Научно је доказано да је логичко размишљање врло отежано у застрашујућој буци. Професор Сим је, ову књигу пружио свету као неку врсту упозорења и позива да се утишамо и одбранимо благотворност ћутања и тишине.

Познато је да су ћутање и тишина за све религије један облик чисте свести. Питагорејци су поштовали закон ћутања, за гностике је тишина била духовни извор, јеврејски бог обраћа се само тамо где влада тишина, за хришћање је ћутање знак посвећеног размишљања, а Куран призива сукут, односно ћутање, док у хиндуизму ћутање сматрају својеврсном вештином. Амерички филозоф Сузан Зонтаг сматра да је тишина облик разговора, а композитор Џон Кејџ је тврдио да нема тишине која није испуњена звуком.

Зато, учинимо добро дело на своју околину и услугу са себе. Бар на један дан лишимо се телевизијског прогама, звоњаве телефона, сувишних разговора…Покушајмо да очистимо звучни простор око нас што више можемо како би наш ум могао да прогледа и да нас повеже са унутрашњим бићем. Тишина је такође наше право.

 

 

 

 

pametnica

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име