Постоје две основне слике Христа у Цркви од којих свака означава један од два пола који држе саме границе васионе.
Прва слика је слика Пантократора и њени деривати; у суштини, Христа приказаног у одежди Цара славе, и порекла и коначног судије света.
Друга основна слика је она Христа на крсту и њених деривата, где је приказан понижен, претучен и разапет на периферији великог града као опаки злочинац упркос својој невиности.
Пантократор је слика власти и моћи, са Христом који се појављује као исходиште и врхунац сваког поретка. У куполи, Христос у слави је врхунац космичке хијерархије анђела и светаца која даје структуру и облик створеном. То је слика која изазива страхопоштовање, понос и дисциплину.
Пантократор, велики судија са мачем са две оштрице који долази из његових уста, не само да има моћ да укључи, већ и моћ да искључи и маргинализује.
То је оно што ред увек ради.
Редослед, у ствари, било која категорија, било који логос или идентитет мора укључивати и искључивати.
Ипак, на другом крају космичког пространства стоји крст, женик, погреб и друге слике Христовог страдања у којима Христос отелотворује искључени и маргинални простор где се поредак распада у смрт — где поредак, закон може искључити и убијати невине. То је слика која изазива саосећање, сажаљење и милосрђе.
Као људи, сви ми се налазимо негде између ова два пола у нашем приступу вери и нашем схватању Христа.
Бити више на једној или другој страни има своје позитивне аспекте, може нас учинити јачим или саосећајнијим, али свака страна такође може сакрити наше пороке.
Потајно фаворизујући Христа као Цара, можемо осећати гађење према оним аспектима света који се ту не уклапају, маргиналним, својеглавим и периферним и то нас може гурнути да опасност искључиво сагледавамо у онима који одступају од поретка.
На супротан начин, фаворизујући Христа као распетог, гледајући Христа као невину жртву, можемо доћи до негодовања против ауторитета и поретка док осећамо да имамо право да се сукобимо са оним што нам се чини као тиранска моћ. Ово може ићи до тачке прихватања греха, радости због побуне и нереда.
Обзиром на ово, Свети Максим повезује ове крајности са нашим страстима.
Прва је страст са Деснице, заснована на самозадовољној везаности за нашу прокламовану способност за дисциплину и ред.
Друга је страст Левице, пад у хаос наших индивидуалних хирова и жеља.
„Телесне страсти се могу описати као да припадају левој руци, а самоуображеност као да припадају десној руци.“ [1]
Важно је, посебно у овим мрачним временима, увек имати у виду ове две слике Христа као кад одржавамо равнотежу са две руке, спречавајући једну да претегне другу и проверавајући ексцесе сваке.
Држање на уму обе слике такође може деловати као бедем против невоља, јер већина критика хришћанства је у једној или другој од ових крајности.
Ако је ничеанска критика да је хришћанство септичка јама озлојеђености, жртве и ропског менталитета, феминистичка и постмодерна критика је да је хришћанство бастион патријархата и угњетавања слабих.
Али посматрати Христа, онога који је „све у свему“ значи видети да је он и господар и слуга, и судија и невино осуђени.
Управо разумевањем ова два пола, прекомерна поларизација савременог друштва може нам се експлицитно приказати као Анти – Христ, јер кроз поделу онога што је сједињено без мешања, радикализација Десне и Леве руке га редуцира на његово патолошко стање.
Као хришћани, морамо се трудити да сачувамо своја срца, да се држимо центра, како бисмо непрестано на ове две иконе – Христа Пантократора и Крста – могли да видимо испружене руке Христове како сежу од највишег неба до дубина пакла.
[1] Свети Максим Исповедник, четврти век, бр. 96 у Филокалији.
Џонатан Пажо
ИЗВОР: https://orthodoxartsjournal.org/judge-victim-two-images-christ/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 12.12.2022.
