Већ смо се навикли на продавнице половне одеће, али још тешко прихватамо натпис second hand shoop, наравно латиницом, што је кад су се појавиле код неупућених могло створити утисак да је овдашња сиротиња врло образована и да добро барата енглеским језиком.
Да ли је ту реч о психологији или маркетингу не зна се, али о сличном феномену, односно о покондирености је ономад у драмској форми писао и Јован Стерија Поповић.
Званично писмо
Званично писмо Србије је ћирилица, али иако је некима и она превише компликована, у равноправној употреби је и латиница. Реч је о културном и цивилизацијском опредељењу оних држава које из националних, историјских и других разлога, а пре свих из самопоштовања, настоје да сачувају особеност сопственог језика и писма, док им је прихватање и латинице био практичан начин да народу омогуће једноставније саобраћање с остатком света који се служи само тим писмом и ниједним другим.
Употреба оба писма код нас носила је и поруку о заједништву (оном у Краљевини СХС), а потом и братству и јединству (СФРЈ) које се истањило током последњих деценија, а данас је опстало само онде где су сачувани мултиетничност, мултикултуралност и толеранција.
Мада, осим када је назив фирме, њен „лого”, написан латиницом јер је власништво странца или део стране компаније, и ако је реч о објашњењу или путоказу намењеним онима који не знају српски језик, нема никаквог разлога да се не користи и ћирилица пре свега она, па редом.
У Србији је латиница прихваћена тек после Великог рата и уједињења као уступак Тројној монархији, односно Словенцима и Хрватима. Због њих је уведен и грегоријански календар, измењена је химна у којој су се – уз „Боже правде” – затекле и „Лијепа наша”, и „Напреј Словенци”, промењен је барјак, а у грбу стешњен штит с оцилима… Али, било је покушаја „унификације” и раније. На пример, Јован Скерлић, српски књижевник и књижевни критичар, 1913. године предлагао је да на просторима јужнословенских народа екавски дијалект буде званичан језик, а да латиница постане службено писмо.
Оно што нисмо ми, урадиле су комшије Румуни још 1862. године, када су после најмање пет столећа коришћења озваничили укидање ћирилице која је била заснована на црквенословенском (заправо молдавском) писму како би увели румунску абецеду, нешто измењену латиницу прилагођену румунском језику.
А други?
Уочи објављивања збирке „Косовска прича” Григорија Божовића, коју је 2005, три године пре рехабилитације тог великог писца и свог некадашњег дописника, издала кућа „Политика”, његов син Браторад је из Париза уреднику Гојку Тешићу послао фотокопију писма које је др Анте Радић 1906. године из Загреба послао његовом оцу. А указивало је на неке истине које су данас у Хрватској проказане. Пре свих да је ћирилица била подједнако прихваћена на хрватском простору, да је раја из неослобођених делова Србије под турском управом међу хрватским интелектуалцима била проглашавана за „несрећне делове народа наше заједничке отаџбине”, а да је већи део Хрвата словенска племена под турском управом називао браћом. Нажалост, није потрајало: оно што је тек с Великим ратом донекле пошло за руком Аустроугарској, у једном трену је обавио Алфред Розенберг, „саветник за расна питања” Адолфа Хитлера, а последице његове и сличних доктрина и данас су присутне и болне.
Занимљивије је да је и у Босни и Херцеговини ћирилица пролазила или пролази кроз сличан пургаторијум, што је један од начина истицања разлика, односно наводних „особености” недавно установљене бошњачке нације коју чине тамошњи житељи исламске вероисповести без обзира на корене, национ и веру предака. Занимљиво је, међутим, да је Зулфикар Зуко Џумхур, изданак једне од најугледнијих турских породица у БиХ, родом из Коњица, новинар и карикатуриста листа „Политика”, а уз то и велики сликар, писац и путописац, одувек писао, а своја дела потписивао – искључиво ћирилицом!
Однос ћирилице и латинице често се лажно тумачи као сукоб западне, католичко-протестантске, и источне, православне цивилизације, у којем се прва представља као напредна, богата и демократска, док је друга опањкана као мрачна, неука и склона тиранима. Због тога је избор писма постао избор стране, па се у заосталим срединама они који себе сматрају напредним све чешће опредељују за латиницу, упркос томе што су многа значајна (нека од најзначајнијих) дела светске књижевности написана тим „назадним писмом”.
Осим што је потискивана, ћирилица је била и забрањивана! Наредбом од 26. јула 1914. године на територији Аустроугарске укинуте су крсне славе, 6. августа је забрањено ношење српске капе, актом 25826 од 3. октобра 1914. забрањена је ћирилица у основним, а неколико седмица касније и у средњим школама („Просвјету” не би требало ни спомињати). У Босни и Херцеговини је сличан декрет издат касније, тек 11. новембра 1915, кад је ћирилица сасвим искључена из службене и било какве друге употребе (а да је ступила на снагу недељу-две раније, оптужени у „бањалучком велеиздајничком процесу” не би добили оптужницу написану њиховим писмом).
То се поновило и 30. априла 1941. године, кад је почео да важи чувени Расни закон НДХ, мада су и током последњих тридесетак година ћирилични натписи у Хрватској на удару „пучанства разјареног злоделима агресора”, а без одговора на разумно питање – како неко може бити агресор у сопственој држави? – што причу о писму премешта на други, опаснији колосек.
Оставштина за будућност
Овоме је знатно допринео и католички клер прећутним пристајањем на општеприхваћено уверење своје пастве да је Свето писмо изворно написано латинским језиком и писмом, а бар би они морали знати да је Стари завет био написан на хебрејском, арамејском и мањим делом на старогрчком, а највећи део Новог завета на старогрчком језику, али и припадајућим писмима. Компилатори Библије у раном средњем веку, у време када је хришћанство већ било признато и почело да се разлива тада познатим светом, измене основног текста су скрили преводећи читаво Свето писмо на латински, што је фалсификат свесно загубљен у времену па се више и не спомиње.
Латиница се веома брзо шири земаљским шаром, а да ли ће ћирилица опстати зависи само од оних којима је то писмо неодвојиви део традиције и културе, и најдрагоценија оставштина за будућност. А и лепша је…
Без српских књига у приштинској Народној библиотеци
Од потписивања Кумановског споразума, односно доласка КФОР-а на територију српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, у приштинској Народној библиотеци уништено је око два милиона књига на српском језику чији су аутори махом били Срби, односно оних које су биле штампане ћирилицом.
Успут је библиотеци „уподобљен” назив, у којем се однедавно скрасио Петaр Богдани, који је 1685. године у Падови објавио прво књижевно дело на албанском језику. Али, као и у случају Скендербега (како су Турци прозвали исламизованог српског велможу Ђурђа Кастриотића по Искандеру, односнo Александру Македонском), „кумовима” је промакло да је он, Петар Богдани, иако католички бискуп, по пореклу Србин из неког села у околини Призрена. Био је потомак Љутице Богдана, зналац латинског, италијанског, грчког, турског и албанског, а пре свих матерњег, српског језика који је исписивао искључиво ћирилицом, па је можда и неко његово дело завршило на ломачи намењеној Србима и њиховом писму.
Извор: Политика
