Kажу стрпљен – спашен. Са друге стране кажу да живот пролети за трен. Током слушања тих крилатица које најчешће говоре људи чији би број година требало да указује и на мудрост стечену током њховог овоземаљског стажа, намеће се закључак да треба бити стрпљив док гледаш како ти време пролази.И тад креће паника. Стиче се утисак да је то слово „С“ само префикс у речи трпљење и да је зато граница између стрпљења и трпљења толико магловита. Данас је стрпљење заправо трпљење свега што почиње на слово „С“. Себе, Средине, Ситуације. Супруга, Супруге, Ситне деце, Свекра, Свекрве. Сарадника, Суседа, Сународника, Стања Свести, Света. И тако до унедоглед. Што више стрпљења имамо да о листи размишљамо – листа трпљења постаје дужа. Kроз лични овоземаљски стаж почињем да назирем мало хуманију дефиницију стрпљења. Стрпљење је давање прилике времену да ради за нас. Пошто живимо у свету у ком нам поручују да ако не радиш све за своје снове – нећеш постићи ништа, препуштање времену да одради ствари делује сувише рискантно. Готово као суицид. Зато то мајсторство савладавања времена полази од руке само реткима.
Kад уместо имања страха од пролазности одабереш да размишљаш о снази вечности, кад знаш да у овом животу не постоје твојих пет минута као једина прилика да покажеш своју вредност, већ да највећу вредност има схватање да је овај цео живот твојих пет минута у вечности – тада знаш да нема изгубљених прилика у времену, већ само време под чијим притиском не видимо прилике. Kада одлучимо да утакмицу звану Живот играмо по нашим правилима, стрпљење тада престаје да буде фрустрирајуће седења на клупи, већ постане време за предах током тиме-оута. Kада схватимо да време не трпимо, него да оно може да ради за нас, тек тада може да нам у животу и крене. Тад паника престаје. Живећемо праве љубави кад будемо бирали партнере јер их волимо, а не јер нам је време да склапамо бракове. Бићемо дивни родитељи онда кад децу будемо рађали зато што их желимо, а не зато што је време да их имамо. Бићемо најлепши онда када будемо носили одећу која је у складу са нашим стилом, а не у складу са годинама које имамо. И на крају, нећемо изгледати одлично за своје године, већ ћемо бити одлично неовисно од тога у ком смо животном добу. Све док бијемо битке с временом бићемо само ратници који живе у страху од онога што време може донети. Једино онда када престанемо да ратујемо са временом, можемо почети да уживамо током постизања онога што желимо. Не диктира нам време ствари које треба да радимо, него друштво. Време нам ствари омогућава. Не бијемо ми битку са временом, већ са људским схватањем времена. Јер људи ствари намећу. То што снег на падне тачно оног датума кад календарски почне зима не значи да је закаснио, нити то што лети свитање угледамо пре него зими значи да је Сунце поранило. Не брини. Не касниш нигде. Нити ћеш икуд стићи пре времена. Јер овај свемир не зна за сат нити за календар, већ само за природни ритам твог бића.
Прича из књиге “Са друге стране облога”
