Размишљао сам о страху. Плашим се много ствари. Мислим и да се ви плашите… То су сасвим очигледне ствари – болести и смрти ближњих, сопствене болести и смрти, сиромаштва, усамљености, лудила, беспомоћности… листа се може продужавати у недоглед. А општој бесконачности можете додати специфичне страхове својствене нашем времену.
Шта се дешава? Невоља се још није догодила, виртуелна је, али и сада сам.. забринут, листам различите опције, различите детаље у глави, и због тога се заиста осећам лоше. Оно што је добро овде и сада, што би, чини се, требало да прија, обезбојено је у позадини наводних суморних околности. Као резултат тога, ја крадем радост од себе и храним предстојећу катастрофу унутрашњом енергијом.
Јасно је да не треба овако живети, да је то погрешно, да је то тло за неурозу, ако не и нешто горе. Па како би требало да буде? На пример, као што саветује Господ наш Исус Христос: Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога. (Мт. 6, 34 ). За сваки случај, да објасним: овде се не ради о неодговорности и не о одбијању да правимо планове за будућност, већ о томе да се не упуштамо превише емотивно у будућност. Када дође, онда ће доћи време да се трзамо, али за сада је боље да своју духовну енергију потрошите на оно што заиста зависи од нас, односно од садашњости „овде и сада“.
Али, лако је рећи, много је теже заправо тако живети. Јер ове бриге, ови страхови, та очекивања предстојеће туге – апсолутно су природни за сваког човека (и не само за оне који имају психичке проблеме). И зашто су нам ови страхови природни?
Пре свега зато што су сви наши специфични страхови (новац, затвор, болест и друго) само манифестације неког почетног, глобалног страха својственог сваком човеку. О каквом се страху ради, веома је тешко одредити. Понекад кажу да је то страх од смрти, али мени се чини да је и страх од смрти дериват. Штавише, овде је чак и сама реч „страх“ нетачна, реч је о неком дубљем искуству. Доживевши неку врсту глобалне катастрофе, после које је „свет напукао, почео је раскол“.
Каква је ово катастрофа? Можете одговорити на различите начине. Са материјалистичке тачке гледишта, то може, рецимо, бити само рођење, траума рођења. За тек рођену бебу оно што му се догодило је монструозан шок. Ево га у мајчиној утроби, било му је мрачно, топло и добро, и одједном се све променило. Преплавило је нешто што раније није могао ни да замисли – светлост, бука, мириси, укуси… Веза са мајком – самим основом његовог постојања – променила се, престала је да буде у потпуности. Ово је погрешно, није нормално, не би требало, било је добро, а сада је лоше, хоћу „назад“! Али „назад“ је немогуће, и беба горко плаче.
Нисам психолог, нисам лекар, нисам посебно копао ову тему, али једва да овде откривам нешто ново. Сигурно постоји много убедљивих теорија које објашњавају ментални развој човека управо овом траумом рођења. Свођење свих специфичних страхова на ово првобитно искуство „све је пошло наопако“.
Али хришћански одговор је другачији. Катастрофа, искуство које је у основи свих наших страхова, јесте пад праотаца и као резултат тога промена и целокупног створеног света и људске природе. Главна невоља је прекид везе између човека и Бога. Штавише, јаз је управо на нашој, људској страни. Веза није потпуно прекинута, али је постала другачија него раније. Не све. Заправо, цела каснија историја, од протеривања Адама и Еве из раја до Христовог васкрсења, говори о томе како је Бог обновио прекинуту везу и како су Му неки људи у томе помогли.
Са таквим сагледавањем ствари испада да су све наше локалне недаће (смрт, болест, затвор, сиромаштво, изгнанство) само конкретне манифестације главне несреће, отуђења од Бога. Отуђеност није стопостотна, па су стога недаће, уопште, бар некако подношљиве. Потпуно, 100% отуђење је пакао.
Отуда логичан закључак: никаква промена спољашњих околности живота нас сама по себи не може спасити од страхова и патње. Неће бити рата – биће нешто друго… повећање пореза, издаја вољених и тако даље. Увек ће бити чега да се плашимо и од чега да се пати. Јер отуђење од Бога, извора таквог страдања, не води никуда. Можете себи рећи сто пута: буди позитиван, престани да се нервираш, не размишљај о лошем, али бескорисно је. Човек нема контролу над својим мислима и осећањима.
Али хришћанство не поставља само дијагнозу. Такође нуди план лечења. Још увек је могуће (иако тешко) обновити прекинуту везу са Богом. Конкретни поступци – држање заповести, молитва, дела милосрђа, учешће у црквеним тајнама – они, између осталог, јачају веру. А вера је само субјективни осећај повезаности са Богом, осећај да ниси сам, да је Он близу, да си му близак и драг, да је са тобом у твојим невољама.
Вера не штити од невоља. Живећи у оштећеном свету, немогуће је не бити разнесени његовим минама. Немогуће је осушити се између кише. Али када, упаднувши у невољу, осетите Његово невидљиво присуство и подршку, све постаје много лакше, јер иза ове невоље више не постоји нешто много страшније: метафизичка усамљеност. По речима апостола Павла: Ко ће нас одвојити од љубави Божије: невоља, или угњетавање, или прогон, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба или гоњења или глад или голотиња или опасност…али у свему побеђујемо кроз Онога који нас је заволео, јер уверен сам да нас ни смрт, ни живот, ни анђели…ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга ствар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим 8,35-39 ).
И наравно, вера много помаже у ономе што Христос каже позивајући да живите данас: да се не задржавате на будућим невољама, да не расипате своје духовне ресурсе на њих, односно да у себи не стварате негативна искуства буквално ни из чега, да је, из будућности, која не постоји, која је само ментални конструкција.
Овде, међутим, принцип који већина исповеда без оклевања делује против нас: унапред упозорен значи наоружан. Односно, верујемо да ћемо, унапред замишљајући до детаља надолазећу несрећу, боље изаћи на крај са њом када (и ако) се догоди. Али то уопште није случај. Можете се припремити за неке могуће проблеме, предузети неке разумне мере – али све је то на рационалном нивоу, на нивоу акције. Да су потребни лекови при руци, потребни телефони, да постоји финансијски „ваздушни јастук“ и тако даље. Али немогуће је емоционално се припремити за невоље. Кад дође, погодиће душу – и боли, без обзира да ли сте се припремили или не. Стога је неопходно раздвојити: једно је предузети мере унапред, а друго ићи постепно.
Суштина: што је више вере, то се човек мање емоционално врти око надолазећих невоља и лакше подноси невоље које су се догодиле. Јер и очекивање невоља и бол од њих проистичу из метафизичке усамљености, помножене сећањем на глобалну катастрофу која седи у подсвести. Ако се један од фактора смањи, онда цео производ постаје мањи.
…Може изгледати да ово говорим као духовно напредан човек који је стекао дубоку веру и самим тим престао да размишља о наводним несрећама. Нажалост нема. Идем постепено – и то често. Страх је велик. Али ипак, понекад (ређе него што бих желео) осећам да је Бог са мном, па стога нема потребе да се плашим. Бог је савршена љубав, а савршена љубав изгони страх (1.Јованова 4:18 ).
Виталиј Каплан
Превела редакција Чудо
Фома.ру
