Наша поробљеност страстима почиње веома рано, још у касном детињству и раној младости. Како одрастамо, тако заједно са нама „одрастају“, то јест јачају и наше страсти. Неко још као дете воли да „командује“ осталој деци, а кад одрасте у њему се та страст распламса до болесних размера, потпуно га пороби као личност, преузме над њим потпуну власт и човек који има патолошку потребу да командује свима око себе, у ствари, није у стању да влада сам собом.
Откуда страсти снага да пороби читавога човека? Отуда што она најпре пороби и стави под своју власт ум човеков. Када овлада човековим умом, она даље лако управља свим човековим мислима, речима и делима. Сликовито речено: Страст седи са воланом аутомобила твоје личности и вози те куд хоће, кад хоће и како хоће. Када је човеков ум поробљен страшћу, читав човек је роб страсти. Не може човек да буде роб неке страсти у своме уму а слободан од те страсти у свом понашању и делању. Острашћено понашање, његова страсна дела, откривају да је човек роб страсти у свом уму.
Страст има то својство да „заскаче“ ум изненада и непосредно. Порази га у трену, поробљује га магновено и затим вода куда хоће. Човек може теоретски да зна шта је то страст уопште , или каква је на пример , страст похлепе појединачно. Може из књига да зна да је ружно и грешно бити похлепан, али у тренутку када страст похлепе пороби његов ум ништа му сва та теорија и све то знање не вреде. Зато будно чувајмо наш ум, да га не би поробила нека страст: смирењем молитвом, и духовном пажњом или стражењем.
Из књиге: Духовни живот у свету без Христа
