„Најважнији посао Цркве је да лечи човека.
Стога је православна Црква болница, амбуланта душе.
То не значи да Црква занемарује друге области пастирске делатности, јер је усмерена на целину човека, која се састоји и од тела и од душе. Она заиста брине и за физичке, економске и социјалне проблеме; ипак, главна тежина њеног пастирског служења је стављена на терапију душе, јер када се човекова душа излечи, тада се решавају и многи други нерешиви проблеми.
Неки људи оптужују Православну цркву да није много укључена у друштвене проблеме. Међутим, Црква се брине о свим стварима које се тичу човека. То се види у садржају њених молитава на богослужењима, као и у раду и учењу Светих Отаца.
Али као што је медицинска болница првенствено заинтересована за лечење тела – и кроз ову терапију се укључује у остале проблеме човека – тако је и у Православној Цркви. Она лечи срж људске личности и кроз то лечи целу особу.
Зато чак и у време друштвених преврата, када су сви механизми власти практично заустављени – чак и спољне слободе људи су нарушене – Црква наставља свој посао: лечити и лечити човека. Исцељење човекове личности је у ствари његов напредак ка савршенству које се заправо идентификује као обожење или теоза, јер су у патристичкој теологији теоза и савршенство синоними.
А ова терапија је апсолутно неопходна, јер човеков пад, извршен у личности Адама, представља болест човекове природе. У рају, пре пада, Адам је био у стању „theoria“ (визије/виђења) Бога. Проучавање књиге Постања открива да је Адам био у заједници са Богом; међутим било је неопходно да у том стању остане, захваљујући својој добровољној борби, да би се стабилизовао и достигао савршено општење и сједињење са Њим.
Свети Јован Дамаскин карактеристично описује ово стање исконске „правде“. Адам је био очишћен и нахрањен у исто време визијом Бога. Његов ум* је био просветљен, а то пре свега значи да је он био храм Духа Светога и да је доживљавао непрестано сећање на Бога. „Првобитни“ грех се састоји од помрачења ума и губитка заједнице са Богом.
Ово је, наравно, имало и друге последице: човек је био обучен у телесну одећу трулежи и смртности. Ум је доживео дубоку таму. Другим речима, човек је изгубио просветљење свог ума; постало је нечисто, страствено и његово тело је носило поквареност и смртност. Тако, од дана свог рођења, носимо у себи поквареност и смрт: људски живот се доноси на свет везан за смрт. Дакле, због пада доживљавамо универзалну болест.
И душа и тело су болесни и природно, пошто је човек збир целокупне творевине, – микрокосмос унутар мегакосмоса – поквареност је задесила и целокупну творевину. „Мој ум је рањен, моје тело је ослабило, мој дух је болестан, мој говор је изгубио снагу, мој живот је мртав; онда је крај на вратима. Шта ћеш онда, јадна душо, кад дође Судија да испита твоја дела?“ (Велики канон).
У ствари, када говоримо о првобитном греху и његовим последицама, мислимо на три ствари: прво, неисправност ума, пошто је ум престао да ради како треба; друго, поистовећивање ноуса/ума са разумом (и у извесној мери обожење разума) и треће поробљавање ума страстима, стрепњи и условима околине.
И ово представља стварну смрт човека.
Он доживљава потпуну дезорганизацију; његово унутрашње Ја је умртвљено – његов ум је савладан тамом.
И као што када је око тела повређено, цело тело је нејасно, тако и када око душе – ум – пати од слепила, духовно ја у целини постаје болесно.
Пада у најдубљи мрак.
На то мисли Господ када каже: „Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је та тама!“ (Мт. 6, 23).
Поред нарушавања целокупног унутрашњег деловања душе, првобитни грех је резултирао и спољашњом дезорганизацијом човека. Он се сада суочава са својим ближњима, Богом, светом и целокупном творевином на другачији начин. Ум није у стању да се сусреће са Богом; па разум предузима напор. Тако се стварају идоли Божији, што доводи до паганских религија, па чак и јеретичких девијација.
Неспособан да човека види као слику Божију, ум наилази на њега под утицајем страсти. Он амбициозно експлоатише свог ближњег, кроз љубав према задовољству и материјалној добити. Он га сматра посудом или инструментом задовољства; истовремено идолизује сву творевину, што описује апостол Павле у својој Посланици Римљанима: „Прогласивши се мудрима, постадоше безумни, и славу нетрулежног Бога променише у лик начињен сличан човеку распадљивом, и птицама, и четвороножним зверима, и гмизавцима“ (Рим. 1, 22-23).
Дакле, човек треба да се излечи, односно очисти, да достигне просветљење ума – Адамово стање пре пада – и онда достигне теозу или обожење. То се постиже управо Христовим оваплоћењем и целокупним делом Божанствене икономије и Цркве.
У оквиру овог референтног оквира морамо видети многе литургијске текстове према којима је Христос окарактерисан као лекар и исцелитељ душа и тела. Штавише, у истом оквиру треба проучавати различите патристичке текстове, где је очигледно да је Христово дело пре свега терапеутско. После пада човеку је био потребан лек. Ово је извршено Христовим оваплоћењем и од тада је дело Цркве.
Она лечи и исцељује човека; она првенствено лечи његову болесну личност – његов ум и срце.
Сви оци Цркве подстичу људе да траже излечење. Човек се лечи енергијом Божијом чији је извор нестворен и откривен „у личности Исуса Христа“. Христова енергија, из које долази човеков лек, даје се бесплатно и због тога се назива божанском благодаћу.
Дакле, да ли кажемо нестворена енергија или божанска благодат нема разлике; мислимо на исту ствар. Апостол Павле пише: „Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то не од вас: то је дар Божији“ (Еф. 2, 8).
Живећи у Цркви по благодати, човек мора прво да очисти своје срце од страсти; достигне просветљење ума – Адамово стање пре пада – а затим се уздигне до теозе, која чини човекову заједницу и јединство са Богом и која се поистовећује са спасењем.
То су степенице духовног усавршавања – основе православне духовности.
Ипак, треба рећи неколико ствари о божанској благодати пре него што видимо фазе духовног савршенства – метод и начин човекове терапије – јер је она уско повезана са прочишћењем, просветљењем и теозом.
У православној духовности очишћење, просветљење и обожење нису стадијуми антропоцентричне делатности, већ су резултат нестворене енергије Божије. Када божанска благодат (енергија Божија) чисти човека од страсти, то се назива очишћењем; када осветли његов ум, то се зове просветљење, а када обожује човека назива се теозом или обожењем.
Истој милости и енергији Божијој дају се различита имена према њеним ефектима.
У целој патристичкој традицији оци алудирају на три степена духовног савршенства као три степена нечијег излечења. Свети Дионисије Ареопагит помиње очишћење, просветљење и савршенство. Свети Григорије Ниски такође користи исту разлику. Свети Максим Исповедник се осврће и на практичну философију (очишћење), природну теорију (просветљење) и мистичну теологију (обожење). Свети Симеон Нови Богослов у својим списима дели поједина поглавља на практична, гностичка и богословска.
У читавом православном предању често се помињу ова три степена савршенства. На тај начин се човек лечи и доживљава Свето Предање; он постаје „Предање” и ствара „Предање”.
Он је носилац Предања.
Одличан је поднаслов Филокалије/Добротољубља, који је дело Светог Никодима Светогорца и Светог Макарија, епископа Коринтског. У овом делу, који представља компилацију списа Светих Отаца [од 4. до 15. века], говори се о томе како човек лечи свој ум пролазећи кроз три стадијума духовног живота.
А познато је да је Добротољубље/Филокалија, која садржи комплетан метод лечења људи, основни приручник духовног живота.
Митрополит Јеротеј од Нафпактоса
ИЗВОР: https://deathtotheworld.com/articles/degrees-of-spiritual-perfection/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 04.08.2022.
