Вера наше Цркве је да је наш Бог Света Тројица.
Бог који се јавио Авраму, првом Јеврејину и оснивачу јеврејске нације, јавио се као три човека, три путника, другим речима јавио му се као три особе, три Личности.
Аврам успоставља савез са Богом (на старословенском савез = Завет). Бог му обећава да ће му дати земљу, да ће имати много потомака, онолико колико има звезда на небу и да ће се из његовог семена родити Спаситељ света. На основу вере, поверења Аврама у обећање Божије, ствара се Стари Завет Бога и људи. Вера је тако однос две личности, слободни однос, са једне стране Бога, који иницира тај однос, и Аврама који га слободно прихвата.
Нови Савез Бога и људи успоставља, опет лично, Друго Лице Свете Тројице, Исус Христос се рађа, постаје човек, један од нас, и открива нам: Бог је његов Отац, а он је Син Божији. Ово су опет релацијски односи. Бог нам се не открива као Сила, као врхунско добро, врхунско лепо, као мудрост, па чак не ни као творац, иако он све то јесте, Бог нам се открива као нечији Отац, конкретне личности Исуса Христа.
Отац не постоји без свог детета, ја у односном смислу нисам старији од мог сина, јер кад је мој син рођен и ја од тада постојим као отац. У временском смислу, као што сам и више пута писао, постојало је време када мој син није постојао, а ја јесам, такође, постојаће време када ће мој син постојати, а ја нећу. Мог сина и мене, дакле одвајају и простор, и време, док у егзистенцијалном смислу, ја се рађам као отац, постајем отац, тек онда када се рађа мој син. Пре него што сам добио сина, ја сам био много шта друго, али нисам био отац. С друге стране, Бога Оца и Бога Сина не одвајају простор и време. Простор и време су створене категорије и Бог као творац свега, па и простора и времена, као једини нестворен, постоји изнад простора и изнад времена, тако Бог Отац вечно рађа Сина.
Рекли смо да се Бог Авраму јавља као три личности, и Христос када говори својим ученицима и апостолима, шаљући их у мисију, говори им да иду и крштавају све народе у име Оца, Сина и Светога Духа. Дакле, постоји и трећа Личност Свете Тројице, Дух Свети.
Цркви је познато да је Бог Света Тројица, међутим јасно дефинисано богословско учење Цркве о Светом Духу настаје тек у четвртом веку и то превасходно због појаве погрешних учења. Наиме, већ од трећег века појавила су се међу епископима погрешна учења о божанству, најпре Сина, а затим и Духа Светог, поједини епископи су тврдили да Исус Христос није раван Оцу, док су неки каснији теолози, нпр. Евномије тврдили да Дух Свети није раван Оцу и Сину.
Ово је изазвало оце Цркве да јасно изложе учење Цркве о Светој Тројици, односно о Духу Светом, пре свих Свети Василије Велики и Григорије Богослов, и нешто касније Свети Максим Исповедник са којим хришћанско богословље достиже своју највишу тачку.
Е сад, језик који користе ови светитељи је философски језик. Ови најбољи оци Цркве су стекли образовање на философским академијама и терминологија коју они користе, а која нам данас може бити сувопарна и неразумљива, терминологија је Аристотела и његове академије или терминологија коју користе Плотин и новоплатоничари. Свети оци баратају терминима усија, природа, суштина, личност, просопон, биће, небиће…
Ово што су поменута три светитеља учинила је својеврсна философска револуција, и тужно је што данашњи уџбеници философије само прелете преко философског достигнућа Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Максима Исповедника, али и Григорија Нисијског.
Дакле, покушаћу да без философских термина, шпекулција и дискурза представим ову философску револуцију.
Наиме, философија је прва наукa, све данашње науке су произашле из философије. Пре него што су настали први философски системи, кроз јелинску античку философију и кроз јеврејску, старозаветну, откривенску философију, човек је тумачио стварност кроз митове, дајући свакој прирoдној појави божанску персонификацију. Тако смо имали бога грома, љубави, заната, брака, бога вина, мора, подземног света…
Први који је покушао да напусти митолошко тумачење стварности је Талес из Милета. Док се у Старом Завету, Бог јавља, открива старозаветним пророцима и успоставља са њима савез, у Грчкој делује кроз философске школе, у богословљу четвртог века ова два правца се сливају у један и настаје хришћанско учење Цркве изложено у Символу вере и одлукама светих васељенских сабора.
Тако је Талес први који говори о онтологији, односно бави се основном и најважнијом философском дисциплином. Онтологија је наука која се бави Бићем, односно покушава да нам одговори на питање шта је оно што је у основи свега. Узрок и извор постојања, односно Биће, или самоузрок. Талес каже вода, јер сав живи свет настаје из воде. Нешто касније Хераклит каже да је основ свега огањ. С тим да Хераклит не мисли на ватру, већ на метафизички појам ватре. Хераклит каже: “Космос овај, један једини нити је ко од богова нити од људи створио већ је вечно жива ватра која се с мером (логосом) пали и с мером се гаси.” Хераклит је значајан јер он уводи у онтологију појам логоса. Логос је старогрчка реч која има чак дванаест основних значења и данас је користимо као: учење, слово, реч, наука, мера…
Платон каже да је у основи свега Идеја, односно духовни идентитет. И да метафизика претходи физици. У смислу, увек је неко прво замислио неку ствар, нпр. мобилни телефон, а затим је и направио конкретан. Тако је идеја, поред тога што је духовна стварност, у ствари и општи појам. Нпр. Платон каже: “Умро је Сократ, али није умрла идеја човека.”
Карактеристично за све ове философске системе је давање предности појединачном у односу на опште, конкретно. Природа постоји вечно, Биће постоји вечно, ватра, вода, логос, идеја, било шта, то је вечни природни ентитет, који нам је дат такав. С друге стране, конкретно, личности су пролазне, смртне и нестају, губе се у том општем. Природа претходи личности у онтолошком смислу, у конкретном примеру, ми смо људи, дата нам је људска природа по рођењу, а наша конкретна личност, оно по чему се разликујемо од свих других људи, то је пролазно и нестаће када нестанемо и ми.
Тако су и богови у јелинској перцепцији, богови јер имају божанску природу, вечни су не по свом избору, већ због тога што их њихова унутрашња природа приморава да тако постоје, вечност је њихова датост постојања, као и за нас смртност.
Тако је и у филму “Троја” са Бредом Питом маестрално приказан лик Ахила, који своју бесмртност носи као терет, попут грофа Дракуле из холивудских блокбастера, Ахил не може да умре и срља из битке у битку, не може да поднесе своју бесмртност, носи је као терет.
С друге стране, смртност наше природе, као и генетски материјал, физиолошки процеси (сваком човеку срце исто функционише, плућа, јетра, бубрези, сви људи имају једнак број хромозома), сви делимо исту, заједничку људску природу. Опет, свако од нас је као личност јединствен и непоновљив, не постоје два иста човека. Као личности створени смо различити, склони да волимо, стварамо, патимо, да постојимо потпуно другачије и од наших родитеља и околине, да постојимо слободно. Личност је тако јединствени и непоновљиви начин постојања сваког од нас, и личност егзистира између два егзистенцијална, животоносна појма, љубави и слободе.
За кога смо ми заиста јединствени и непоновљиви? Ако неко замени шалтерског радника у банци и доведе другог, приметићемо, али нас то неће много погодити. Ако чујемо на вестима да је негде, у некој саобраћајној несрећи, погинуло осморо људи, биће нам жао, али исто бисмо реаговали и да је погинуло седморо људи или деветоро.
Сократ је умро али није умро Човек.
Међутим, да ли је баш тако?
Да ли је тај један стварно само број? Или је нечија сестра, мајка и ћеркица? И за тог неког, ко је изгубио вољеног, нестао је цели свет. Буквално.
И њему не можете подметнути причу о кружењу материје у природи и да је смрт сасвим нормална и природна ствар. Јер није. Заиста није.
Када неког волимо, он је за нас наш цели свет, он је за нас јединствен и непоновљив, а ако он оде, и нестане, читав наш свет нестаје. Не можемо заменити деци родитеље, и рећи им, ево вам ови други родитељи, бољи су него стари. Када неког волимо он је за нас незаменљив.
Међутим, колико год волели неког не можемо га спасити од смрти, јер колико год да је личност носилац нашег бића, а не природа, смрт је управо тријумф природе над личношћу, одлазак у безлично.
Да постојање личности не би било најтрагичније постојање у општој егзистенцији, хајде да видимо да ли постоји једно биће у коме личност претходи природи. И нараво да постоји.
То Биће, та Личност је Личност Бога Оца. Бог хоће да постоји, није Бог јер га нека унутрашња сила, као код античких богова или нека спољашња, као код Ахила, приморава да постоји вечно, већ Бог постоји зато што тако хоће. И управо је ово револуција коју су извршили кападокијски оци, а заокружио је Свети Максим Исповедник: Оно што је у основи свега је Личност. Личност Оца. Дакле, не Божанска природа, његова вечна и делатна, бесмртна природа, већ његова Личност.
Као што смо рекли, Личност је релациони појам, да бисмо постојали као јединствени и непоновљиви, потребно је да неког волимо, потребно је да нас неко воли, тек у односу љубави која је слободна, и слободе која је љубав, ми постојимо као незаменљиви, јединствени и непоновљиви.
Да је Бог сам, не би било начина да објаснимо како у њему личност претходи природи, јер ако Бог постоји одувек, ко њега воли одувек? И кога Он воли одувек, кад је свет створен од једног одређеног тренутка, а Бог постоји одувек? Овако, Бог је Личност и тако нам се открива, Бог је личност јер одувек воли Сина кога рађа и одувек воли Духа Светог. Син је вечно љубљени Син Бога Оца и он у вечности воли Оца и Духа Светог. И Дух Свети у вечности, одувек воли Сина и Оца.
Ово је образац постојања који нам је дат. У Цркви кроз заједницу са вечним Богом, ми превазилазимо нашу природу и наше Личности постају носиоци наших бића, јер Бог који нас воли, неће нас оставити да умремо, васкрснуће нас у последњи дан и као Личности живећемо вечно у Царству Божијем.
Када се тинејџери први пут заљубе, и када неко старији, неко од породице, примети да тај вољени тинејџер није баш идеалан и истакне неку његову ману, на пример да је вољени момак чупав, девојка која га воли то неће приметити, јер она кроз љубав види другачијим очима, види његову личност онако како је Бог види, онако како родитељ види своје дете, види га онаквим какви ћемо бити у Царству Божијем, где је нека наша физичка мана или недостатак потпуно неважна.
Чак и ако неко живи сам, и нема друге личности која би га волела, он је личност јер постоји вечни Бог који га је створио и који га воли.
Бог Отац читав свет посматра кроз Личност свог Сина, јер је читав свет створио кроз Сина, и на крају Бог Отац даје свог Сина, да нико од нас не пропадне, већ да добије живот вечни. Управо због ове чињенице ми и успевамо да превазиђемо смрт, јер ушавши у Цркву ми постајемо синови Божији, не по рођењу, већ по дару, по благодати. Дух Свети нас све чини синовима Божијим и ми буквално улазимо у однос Оца и Сина.
Тако је Црква, односно начин постојања Цркве у ствари слика, икона Свете Тројице, јер у Цркви ми постојимо по обрасцу постојања Свете Тројице, као слободне и јединствене личности.
Срећан празник.
Стева Стефановић
