Стеван Петковић
Оно што је разум људске логике одбацио, бесмртност душе, свеопште васкрсење, добро промисливши заључио сам да ћу најбоље проћи живећи живот ако прихватим веру. Али то моје размишљање се вратило на ту исту људску логику коју ја сада прихватам, само стајући на супротну страну и тако ја постајем верујући из неке трезвености.
Сада постоје два табора. Они који су понукани трезвеношћу и други табор навијача који утеху свог постојања траже у бесмртности душе.
У овој збрци видим да постоје две групе навијача које су обе инспирисане људском логиком разумности. Јасно ми је како она може да се претвори у веру Фарисеја попут Фландерса из Симпсонових.
Пред собом имам два навијачка табора. Једни су атеисти, а други фарисеји. Заиста не могу искреношћу живота да прихватим навијачки начин парола и да ми у томе пребива постојање. Навијачи су заузели трибине живота и обојили својим паролама, и једни и други траже оно што је праведно, лепо и добро. То праведно, лепо и добро не могу да прихватим зато што искреношћу одбацујем такву непристрасност прихватајући пристрасно призив који чека да га ослободим отварајући корице јеванђеља које ми отварају врата Христовог сабрања.
