Мрзост која гневом узлеће бива спремана да нам уништи умеће борбе са нашом нужном злокобношћу којој допуштамо да по њој пропадајући живимо. Замка ђаволског гнева је у томе да нам замути духовни вид и да ми престанемо духом да откривамо и конектујемо се са Осмислитељем стварности. Када занемаримо дух ми се спуштамо степеницу ниже и постајемо стручњаци математичке хемије.
Тада живимо обичан прозаичан живот нашом душом, која не види да молитвом хришћанства може да се вине до пространства духа. Тако нашој души која одбацује могућност конекције овај живот постаје досадан, глуп, бесмислен, а самоубиство и еутаназија постају прихватљив излаз из језиве бесмислености која угњетава људе.
Толико их угњетава да су они заволели на мазохизам. Излаз из стега оваквог приземног начина постојања видим у позиву мога Господа који каже да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Када тако живимо гнев ће престати да нас терорише и нашег путоводитеља ћемо препознати у лику човека на изглед пораженог и пребијеног, који нам својом смрћу на крсту отвара врата у тајнну надумне стварности. Тајну која спречава мраз тмине. Гнев може бити и позитиван ако се устреми на злобне, а непотребне и сувишне помисли у нама.
Гнев против самог гнева тада постаје наша унутрашња борба. Тада посежемо за метанојом која је преумњење.
