ТАЈНА ПРОСТОРА ЖИВОТА
Оно што није сједињено није спашено. Оно што није сједињено није призвано за слободан начин постојања.
Током ове наше историје се дешава тектонска промена. Син Божији да би спасао нашу природу присједињује себи ову нашу људскост. Присједињујући нашу људскост преузео је на себе и ово човештво којим постојимо. У том човештву је присутан страх, али страх у оквирима природе јесте сила стремљења својствена бићима коју препознајемо као стрепњу.
Оно што је противприродно Син Божији није присјединио себи, а то је противоприродан страх, јер он потиче од напуштања сагледавања стања ствари, односно расуђивања.
Син Божији у чињењу дела против владавине страха и урушавања природе је покренут вољом која произилази из тога што је он Бог, и та воља није ништа друго од Очеве воље и воље Духа Светога, јер та воља проистиче од надсуштаствене природе. Када тако гледамо ствари, воља припада природи и она бива природна. Та природна воља у Христу добија потпуни смисао јер тада људскост бива обожена.
Тако ми постају јасна дешавања када Христос снагом обожења враћа у целину човека који је нападнут губом, који му приступа и Христос га враћа у целину постојања очишћујући га од губе.
Оно што ја желим улазећи у простор православља, то је задобијање целине до које долази обожење воље.
Тим стремљењем моје воље ја призивам присједињење, односно улазак Христа у мој простор живота.
