Решетке умишљене величине које не допуштају искреност комуникације.
Та наша умишљена величина нас чини непокретним у рововима који су непробојни и утврђени лажном самозаштитом. Та лажна самозаштита нас ограничава јер нећемо да допустимо Створитељу и Творцу да делује. Наш Бог коме говоримо : „Оче наш” није идеја доброг „Деда Мраза”, него је наша воља оруђе деловања тог осмислитеља свега. То наше оруђе је најчешће зарђало због сопственог промашаја мете у циљу деловања. Снага истинског деловања нас чини творцима. Том нашом одлучношћу бивамо присаједињени сили Осмислитеља свега.
Ограничен сам, животарим предрасудама, јер нећу да се моје постојање појави на пољу истинског судишта. Удобније ми је када сам окружен решеткама затвора јер тада не тражим од самог себе никакав подвиг него се лагодно ушушкавам у сигурност решетака које ме окружују. Пошто сам навикао на удобност затвора, ту неборбеност тражим и од ограничености брака, посла. Једини осећај слободе видим у лажној неограничености Задруге или правдољубивом „Рамбу”. Због тих примера, мој осећај за праведност ограничавам на маштање. Тада се прави велики јаз између маштања и деловања, између Творца и Творевине, и тако чиним од Творца бајковито маштање занемарујући искрену пожртвованост Христовог постојања. Као што је Христос Богочовек, тако сам и ја позван на богочовечанско деловање. То деловање могу да постигнем само подвигом рушења затворских решетака ограничености. Мрачна тајна ограничености делује када ја спутавам и ставим себе у сивило досадне, једноличне униформе. То чиним јер се плашим да изађем из себе и упознавајући се изградим кроз релацију са постојањима на које сам упућен. Претварање животињарења у живот је моја способност да подвигом пребродим релације које ме окружују и тако се ослободим ограничења. Сада видим да живот у преброђавању релација јесте религија.
