Свети Максим Исповедник говори нам о огледалу које је унутар човека, а то је свест, у којој видим делатно обличје свих оних добара у којима онај чистих мисли види Бога. Пошто је он докучио есенцију теологије сада је потпуно разјашњена она Христова реченица када је проповедао са горе рекавши да су блажени чиста срца, јер ће Бога видети.
Таквим огледалом обједињују се све човечанске врлине које могу чињењем да се докуче. Дело душе се понаша као разбијено огледало када се моја унутрашњост ограничава на законе телесности. Таква душа постаје трома, дебела и телесна. Међутим, када телесност пронађе у себи семена другачијости тада видим да та другачијост не припада овом свету. Животом у православљу сам научио да ни Христос није од овог света.
Вера подвигом преображава телесности у духовност. Душа тада постаје прозрачна, светла и лака. Тело код неких светитеља постаје духовно чинећи од њихове телесности мошти, тако оностраност бива видљива као другачијост.
