Зло нигде не извире из природе, оно је наказно устројство моје душе и зато је то моје устројство према злу против природно. Грешка Адама и Еве и свих нас је у томе што се клањамо и потчињавамо јефтиној симулацији Бога. Рекли би за неко дете да је глупо наивно јер је поверовало мађионичарском трику да то није илузија него је стварност. Све унутар моје природе хоће да стреми као одапета стрела своме узроку, које је циљ мог успињања ка целисходности. Зло настаје када та одапета стрела изгуби силу летења и почне да пада.
Тако разумем да зло нема своју суштину, него да је оно одсуство добра, као одсуство силе у мојој стрели. Тиме је човек оболео од непознавања узрока, и разум који је у складу са природом искривио и учинио против природним, чиме је разум преобразио у неразумност којом влада незнање истинских ствари.
Као да се човек одрекао пута који је истина и живот. Сада се у мом уму диже измаглица и постају ми јасне оне Христове речи, када каже:
„Ја сам пут, истина и живот:
нико не долази к Оцу- сем кроз мене.“
