У мени струји порив за духовним деловањем који обједињује у једну синтезу све моје покушаје да живим крепкошћу. Кад год се попнем на гребен крепкости мени у руке доспева двоглед созерцања, којим откривам оно што је изнад мене.
Тада тим двогледом запажам светионик на пучини, а ти светионици блескају светлошћу која је логос, која смислом осветли моју садашњост. Таква светлост која буди моју природу, разбуђује моју личност светлошћу заједништва која је начињена од зрака давања.
Једна личност је ни једна, као нека ледена санта самоће, супротно томе Христос нас позива на заједницу и каже: “Где се двоје или троје сложе у име моје ту сам и ја.
Мени то значи да ми Саздатељ дарива могућност личности којом ћу моћи да будем учесник у сарадњи на путу којим ћу да гледам логос светионика светлости.
Осветљавајући бистрину моје крепкости стајем на пут врлине. Крећем се врлином наде, врлином вере и најмоћнијом светлошћу којом се осветљавајући себе и своје поступке приближавам своме Осмислитељу када ходим врлином љубави.
