Изражавате се веома сликовито – рече теолог – али, молили бисмо Вас да нам одговорите на конкретно питање, оче Теоклите. Да ли је истина да су велики Оци монаштва, као и монаси уопште, од четвртог па све до десетог века живели далеко од људске заједнице, не знајући за ње-не проблеме, односно да су безбрижно живели само за себе, или су се, можда, занимали и за хришћане у свету и на много начина им пружали своју помоћ.

-Рекосте да сте теолог – одговори Старац – па се чудим како се распитујете за нешто што се лако може пронаћи у историји монаштва Источне Цркве. Од четвртог века, у пустињама Египта, Сирије и Палестине налазиле су се хиљаде монаха. Живели су далеко од света, биле као исихасти и пустињаци, било као скићани но општежитељи. Шта је заједници могао допринети један монах који је живео у потпуном нестицању и одрицању од материјалних добара који се борио против властитих страсти?

Теолог примети:

– Читао сам, честити Старче, да су многи од Отаца. за време тог дугог периода Који сте поменули, долазили у градове и нудили своју помоћ световним хришћанима у општекорисним делатностима, или су их утврђивали у вери, поучавајући их у побожности, или су на друге начине помагали потребитима.

– То је истина – рече Старац. – Но, зато што је мали број Отаца одговарао на потребе тога времена подижући болнице и старачке домове у не треба да закључимо да су они тиме утирали нов пут монасима. Они су били ретки и углавном у старачком добу – иако су, због подвига у младости били крепкога духа; због тога су без саблазни могли  да се налазе усред световног метежа и узрока страсти. Јер, свет и монах не могу се икако сагласити. Уосталом. не смемо сметнути с ума да монаштво значи борбу за природно савршенство; било да човек напушта свет због чежње за покајањем, било због божанске љубави, да би целовит могао да се преда служењу Богу, његова душа се не може задовољити без спокоја. Да би се вратио у ваше прво питање, односно како сам одлучио да постанем монах, рећи ћу Вам да ме је чежња за монаштвом изједала читавих педесет година. И поред савета моје мајке и наговора пријатеља и учитеља да се определим за световно свештенство и да завршим своје науке нисам могао да угасим пламену склоност своје душе ка тихом и неделатном монашком живљењу. Да најосновније потребе моје породице нису захтевале моје присуство све до моје двадесет осме године, свакако бих много раније напустио свет.

– Шта мислите, какав је био мој пут?

-Мислим да је веома редак и да није баш исправан – одговори теолог – пошто сте могли много да пружите ближњима.

-Значи, не чини Вам се исправним што сам поражен од стране Христа? Чудно! А опет, веома опасно кад такав став изнесе један теолог. Заиста ме обесхрабрујете када говорите на тај начин. Понављам да је моја жеља да останем у свету потпуно ослабила и сагорела кад се дотакла мог срца, које је пламтело Божанском љубављу. Како сам другачије могао да поступим? Схватате ли ме?  – рече Старац, а његово лице благо заблиста.

– Без икаквог претеривања, Ваше речи су ме потпуно заробиле, преподобњејши оче – примети теолог – али са хришћанског становишта не могу логички да оправдам такав поступак: да неко напусти свог ближњега, да буде равнодушан према њему, да затвори очи пред невољама свога брата, да онога ко је слаб не упути на пут Божији, а могао би да све то учини. Због чежње за тишином да се настањује у пустињи и да се затвара у неки манастир. – да ради шта? не могу да Вас схватим иако поштујем Ваш јуначки дух и ваше побожне намере.

-Видите ли – рече стари монах умилно – да сам на концу ипак имао право? Зар Вам на почетку разговора нисам рекао да је некоме ко није монах веома тешко проникнути у душу једног монаха? Како да се споразумемо, кад нисте у стању да продрете тамо где је све разумљиво и поједностављено? Јер, то што Ваша логика не може да се задовољи решењем мога случаја, који сам био принуђен да Вам откријем, значи да Православље лишавате његовог мистицизма и посматрате га као нешто веома површно, као сврсисходну етику, као некакву религију од друштвене користи, а не као веру љубави искупљења. не налазите речи оправдања за хришћанина који се налази у друштвеном јединству са Жеником његове душе (а можда је крив Женик што прима сушу у мистично јединство – јер дотле доспева ваша логика!) и то само зато што напушта свог ближњег, као да свесилни Бог неће учинити по вољи те свете душе која му се у потпуности предаје!

 

Из књиге – Старац Теоклит Дионисијатски- Између неба и земље (Беседа)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име