Вера није нека нејасна и апстрактна теорија, лепа идеологија или себислужеће религиозно гледиште.
Православна вера је искуство, етос, начин живота и бића.
Вера значи да Христов живот постаје мој сопствени. Дозволите ми да изнесем своја размишљања, као обичан верник, скроман монах и искрен човек.
Веза са Христом доводи нас до целе истине.
Наш велики Бог постаје мали, вољен и познат тако да може да се уклопи у наш ум и срце. Од појединаца људи постају личности које воле несебично и пожртвовано. Морални живот се састоји у својевољном држању јеванђеоских врлина. Чинити добра дела и умртвљивати страсти. Свака људска личност, без обзира да ли је залутала и да ли је у ропству, задржава јединственост и светост створења по лику Божијем.
Сви ми кроз своју савест имамо дах Божији у себи и стога смо достојни части, поштовања и пажње. Требало би да будемо наклоњени свима. Част и љубав нису само за важне, богате, младе, лепе, паметне и моралне, већ и за ментално и телесно оштећене, веома старе, немоћне и презрене сиромашне.
Православна вера осигурава да људи никада не очајавају.
Заиста, она их води ка давању, чињењу добра и практиковању човекољубља, као и подршци и помоћи за друге. Када верници виде Христа у лицу друге особе, постају толерантнији, имају више разумевања, бивају пријатељски настројени, великодушнији, више опраштају и постају попустљивији. Нема сукоба између православне вере и науке, али она тражи од научника да буду отворени, смирени, скромни, благи и добродушни. Не дрски, самовољни, безбожни и у порицању Бога.
Не треба да окрећемо главу од оних који не верују. Негде су стекли велики бол, неку реакцију која их спречава да се изразе. Истинским православним верницима мора да буде страна гордост, која доноси психичке сметње, стрес, тугу, разочарења, сумњичавост, маштања, изолацију и узнемиреност. Горди људи су незадовољни и неуравнотежени; претња су себи и другима. Прави хришћани имају слатку радост смирења и задовољни су свуда и увек. Прихватање понекад занемарене светости смирења донеће равнотежу и опоравак људима који су пали.
Да ли православну веру треба прилагодити и ажурирати да би задовољила људе данас?
Чврсто верујемо да није тако. Када би се Христос вратио у свет, рекао би потпуно исте ствари. Срца људи увек траже истину. Позвани смо да ову истину представимо са безданом љубави. Ни уступци, ни тешка оптерећења ту немају икакве користи. Нећемо повећавати „број следбеника“ тако што ћемо им повлађивати. Наш циљ није да придобијемо присталице које ће нас хвалити и аплаудирати нам. Наша главна брига је светост, јер је светост оно што ће спасити свет. Само Православна Црква данас наставља да рађа свете. Позвани смо, пријатељи моји, да искусимо, славимо и инспиришемо светост.бТребало би да стекнемо светост не да бисмо увећали свој фонд јавног признања, већ да бисмо показали своју љубав према Богу и његовој слави.
Жеља за светошћу би требало да произилази из самопоштовања и борбе да се води честит, пријатан, миран и слободан живот. Извор светости је наш свеблаги Бог, који је једини свет по природи. Светост можемо постићи само благодаћу Божијом; у православном духовном животу нема самосталног самообожења. Као што смо раније рекли, главни разлог нашег постојања је сусрет са Богом. Наш пут ка светости није чисто лична ствар. Она лежи у телу Цркве и у православном предању. Наш напредак утиче и на оне око нас, којима више помажемо својим примером.Постајемо бића са више разумевања, лакше и пријатно је бити поред нас.Истину треба увек исповедати без страха, али меко, нежно и поткрепљено доказима.
Наша православна вера нас подстиче да се молимо за друге, да дајемо радије него да примамо, да се радујемо срећи других, да тугујемо у њиховим тугама, да размишљамо о свом вечном одредишту, да научимо да будемо стрпљиви, да показујемо уздржаност и да будемо задовољни једноставношћу и економичношћу.
Старац Мојсеј Светогорац †
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
