„За мене није добро да говорим о својим виђењима и откривењима. Многа не могу да искажем а нека не смем да кажем. Из искуства говорим: довољно је да човек само једном духовним оком види тај други свет, осети његове енергије, да види боје, па да занеми од чуда и схвати своје пређашње заблуде и незнање. Какве су то само енергије и боје – тога нема на земљи. Шта је злато?! Шта драги камен!? Мртва ствар. Треба видети Крст у духовном свету: он се искри и прелива у најдивнијим бојама и нијансама, изгледа као да гори, а пред енергијом која зрачи из њега срце се радује, чула су преиспуњена, сав се топиш од лепоте и умиљења. Све ово сам вам рекао из искуства, из доживљеног. Зато треба да ми верујете кад кажем да је Дух Свети тежња човекова! Он је Утешитељ, знак и весник вечног живота.. Иако сам у дубокој старости сећам се мајке, оца и раног детињства. Али о успоменама много не мислим. Сећање ми није уништено али ме мало служи.. Окренут сам, идем у сусрет ономе шта долази: будућем вечном животу. Ово моје тело које је некад било у ратовимa, које је друге рањавало и које су други рањавали, скинуто је са мене.. Избегавам да размишљам о својој прошлости. У току живота често ми се јављао мој покојни брат, којег су Бугари обесили у Првом рату. Некад у сновиђењима а некад јавно, у сред дана. Често сам виђао и Милунку, за коју сам у младости сматрао достојном да ми буде жена, она је умрла од туберкулозе пред мој одлазак у манастир. У виђењима ми је говорила: „Није ми добро. Није ми сасвим добро..“ Ја сам се молио за њу све док ми није рекла да јој моје молитве више нису биле потребне. Али увек, кад год сам жело нешто да знам, онда сам се молио и Бог ми је откривао, и то јасно! Потпуно схватљиво за мој разум и чула! Све што ми је откривано строго сам испитивао и проверавао, нисам никад слепо веровао. Уздао сам се у Божију помоћ и у свој разум.“
Старац Калист пустињак, ученик Владике Николаја
