Мач
У средњем веку су постојали су различите врсте мачева, једноручни и дворучни, кратки и дужи, једносекли и двосекли. У доба Немањића употребљавани су тешки мачеви који су држани са обе руке да би касније у употребу ушли и лаганији и тањи који су се могли држати у једној руци.
У Србију су мачеви стизали из Немачке, доносили су их најамници и веома цењени су били они из града Пасауа на чијем сечиву је био угравиран вук. Ти мачеви су у народу добили име „Вуковац“.
Постојао је и мач зван „Српски мач“ (најупечатљивији детаљ била је округлина на дршци) а ковани су и код нас. У Дечанској хрисовуљи помиње се извесни Богдан Мчар (или Мачар).
Мајстори за ковање мачева били су веома цењени, а често име за њих у нашој народној епици је Новак, што није случајно јер се ради о анаграму речи „кован“. Најраније помињање српског мача налази се у тестаменту дубровачког мачара Добрича из јуна 1391: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“.
Ево и његовог описа: улегнуће по бочним ивицама и горњој површини, проширење на средини, хоризонтална овална јабука на дршци, крсница благо повијена наниже. Наша традиција приписује мачу и магијска својства, нарочито онима којима је неко убијен. Сматрало се да мач има и лековита својства ако буде употребљен у правом ритуалу. Мачеви су често били украшавани симболима религије оних који су их носили.
На српском оружју налазили су се ликови Богородице и светаца, док, с друге стране, мачеви украшени ликовима вука или змаја имају везе са паганством. Наиме, тим животињама је приписивана натприродна моћ па је самим она тако прелазила и на оружје. Косанчић Иван је према предању носио мач „Змајевац“ за који се сматрало да није исковала људска рука. На сечивима мачева често су биле исписиване разне максиме или цитати из Библије, у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ Марко Краљевић носи мач на коме је угравирана латинска метафора „Провехито ин алтум“.
Копље
У средњем веку копље је било једно од најраспрострањенијих оружја, његова израда била је једноставна: на врх добро обрађене мотке стављан је шиљак или двосекла оштрица. Доњи део копља такође је био окован гвожђем ради баланса.
Постојало је више врста копаља, а нека су, попут витешких, била дугачка и до пет метара. Нека су служила само за убод, друга за убод и бацање. Копље је било оружје пешадије и коњице подједнако.
Буздован
Буздован је био тзв. млатно оружје и био је нарочито ефикасан у борби против противника који носи верижну кошуљу или панцир па га је тешко повредити мачем.
Постојала је врста буздована са ланцем који се причвршћивао за главу од гвожђа. Буздован је био скупо и тешко набављиво оружје, често се користила јефтинија верзија где су се у добро обрађено дрво укивали метални клинови. Према народној песми Милош Обилић је био нарочито вешт у руковању буздованом.
Бојна секира
Секира је превасходно била оруђе и често се затицала код себара, зависних сељака на феудима у средњем веку. Постојала је њена бојна верзија и користила је да се њоме распара оклоп или верижна кошуља.
Није била много омиљена међу српским витезовима који су преферирали мач или буздован, али је међу ратницима било оних који су били прави мајстори у руковању њом.
Лук и стрела
Поред у боју, лук и стрела су коришћени у лову, дисциплини која је била веома цењена у српском средњем веку. Српски племићи и војници били су добри стрелци. Постоји запис о бици код Велбужда где су значајан допринос победи дали српски стрелци који су десетковали противничке трупе. Лук и стрела су се најчешће правили од јасеновине или јаворовине.
Најбоља тетива за лук добијала се од тетиве коња. Дужина стреле била је око 60 цм. Постојали су разни врхови стрела, од оних који су били жупчасти, до оних који су били као игле, да би лакше прошли кроз алке на верижњачи.
У тоболцу који се најчешће носио за појасом (ређе на леђима) налазило се двадесет пет стрела. Добар стрелац могао је веома брзо да одапне велики број стрела и стављени у добар поредак, нарочито на вишем терену од противника, стрелци су знали да направе велику штету у противничким редовима.
Лук и тоболац са стрелама били су обавезни део борбене опреме једног витеза. У средњовековној Србији занат израде лукова и стрела био је веома распрострањем о чему говоре имена неких места нпр. Стрелице, Луково…
Извор: Опанак
