У близини Неготина, у Рајачким пимницама, налази се јединствено гробље које често називају и „српски Стоунхенџ“. Ово благо источне Србије чека да буде уписано на УНЕСКО-ву листу светске баштине.
У селу Рајац, 22 километра јужно од Неготина, налазе се чувене Рајачке пимнице – комплекс винских подрума који је познат и као Рајачке пивнице. Рајачке пимнице представљају засебну целину села, сезонско насеље у коме свака породица има једну или више пимница у којима се прерађује грожђе и чува вино. Претпоставља се да су изграђене у другој половини XIX и првој половини XX века.
У овом селу се налази и јединствено гробље које многи називају „српски Стоунхенџ“. На самом крају Рајачких пимница, 1.540 споменика, високих и до три метра, и даље чувају тајне неких прошлих времена. Рајачке пимнице са својим необичним гробљем су кандидат за упис на УНЕСКО-ву листу светске баштине.
„Није случајност што се на месту где се налазимо завршава Винско село, односно Рајачке пимнице, а почиње гробље, ту има неке симболике. Последњи поздрав покојника мора проћи кроз Винско село, када ковчег пролази онда просипају по њему вино. То је култура сахрањивања која је донета из Метохије“, наводи Мирослав Kараманчић.
Kараманчић додаје: „И данас се поштује та култура сахрањивања. Стари део гробља је врло интересантан. Да бисте ушли на УНЕСЦО-ву листу мора се извршити ексхумација свих надгробних споменика који су од гранита. Само се у обзир узимају камени споменици, а специфични су због тога што је то исти камен од ког су грађене пивнице. Постоји тим стручњака који детаљно проучава ово гробље, а 1.540 споменика још није истражено. Kада истраже све, рећи ће нам које приче носе споменици“.
Мештани кажу да су Рајачке пимнице имале своје златно доба у периоду од 1864. до 1900. године, када је филоксера, болест винове лозе, уништила француско виногорје. Тада су Французи открили богатство српских винара. „Онда су плаћали један чабар једним златником са ликом Наполеона. То је трајало око 30 година и сматра се златним добом Рајачких пимница“, испричао је један мештанин.
Највећи број споменика је у облику стуба, а многи на врху имају камене „капе“. Готово читаве површине споменика су богато украшене рељефним орнаментима. Најчешћи мотив је крст, приказан у различитим варијацијама, али се могу видети и симболи Сунца, свастика (кукасти крст), кругови, изломљене цик-цак линије, као и вегетални мотиви попут грана винове лозе. Још увек нису дешифровани сви симболи са ових споменика, али се ради на томе.
„Сигуран сам да се у споменицима крију тајне наших предака и Балкана. Гости често не знају да ово постоји, ја онда препоручим да дођу и обиђу. Надамо се да ћемо попут Ромулијане стећи услове за улазак на УНЕСКО-ву листу. Ово је јединствено у свету. Странци се одушеве када виде гробље“, рекао је Мирослав.
Археолошкиња Јулка Kузмановић Цветковић објашњава још неке необичне карактеристике споменика: „Сходно материјалном статусу покојника се поставља и надгробни споменик. Споменици који су рађени од локалног камена су изузетно занимљиви. Неки подсећају чак на грчке стубове и баш такви споменици одражавају истакнут статус покојника. Облик споменика је такође занимљив, он је рађен у складу са временом. За мале споменике претпостављамо да су намењени деци. Од XВИИ века па надаље видимо да није било дозвољено писати по споменицима, тек касније од XИX века се појављују текстови на њима. Оно што је посебно интересантно је да се појављују и нови споменици, људи желе да направе својим прецима споменик како би одали почаст“.
Националан географија
