Марко Алексић је магистар археологије и писац научно-популарних књига са тиражом од готово двадесет хиљада примерака. На светску научну сцену Марко иступа књигом „Средњевoковни мачеви у источној Европи“, коју је написао на енглеском језику и која представља његово животно дело. Из ове књиге се данас учи на страним универзитетима, и то је једина књига која је свеобухватно обрадила по типовима све врсте средњoвековних мачева у источној и јужној Европи. Једноставно речено, ако се бавите средњoвековном археологијом или историјом, посебно у вези наоружања, морате консултовати књигу Марка Алексића.
Након међународног признања и потврде његовог рада, Марко Алексић почиње да пише за „Лагуну“, једну од наших највећих издавачких кућа. Најпре је објављен „Српски витешки код“ научно- популарна књига о витештву у средњовековној Србији, затим књигa о Марку Краљевићу, и најзад „Српске земље пре Немањића“, која је изашла у априлу прошле године и о којој је овде реч.
Мислим да је веома важно рећи да су у питању научне књиге, које методолошки прате најсавременије европске научне токове и највеће светске научне стандарде, с тим да о њиховој вредности говори између осталог и сам тираж, о коме и књижевници, али и аутори научних књига могу само да сањају.
Током последњих десетак година десиле су се капиталне промене у стварању научних дела. Раније је писац научне студије морао да оде у иностранство и истражује по архивима великих библиотека, данас, пре свега захваљујући информатичкој револуцији, историјска грађа је дигитализована и свако, ако зна шта тражи, има приступ највећим светским библиотекама и архивима, као на пример ватиканској архиви и франачким изворима из осмог и деветог века.
Тако је и археологија, која је као наука дубоко зароњена у прошлост, у току последње деценије знатно напредовала, истраживања широм света доступна су научницима који своје резултате могу да упоређују са другима, тако да стално долазимо до нових открића, и самим тим и прецизније можемо да датујемо археолошке материјалне налазе.
Предност археологије у односу на друге хуманистичке дисциплине је та што ако приступимо налазу, артифакту, без емоција, или претходног предубеђења о чему се ради, пред нама иступа необорива потврда о животу у нашој прошлости, па још ако успемо да аналогијом са другим таквим налазима, добијемо и прецизни временски оквир, тада имамо несумњиве чињенице…
Честе су критике јавности да се у нашим школским системима једва помиње период од седмог века до стварања Немањићке државе. Међутим, ово није случај само у Србији. Ако говоримо о „мрачном средњем веку“, по речима самог аутора Марка Алексића, период од седмог до десетог века је најмрачнији период мрачног средњег века. Пре свега, јер имамо јако мало писаних извора из тог периода, иако је Европа какву данас познајемо настала управо у тим вековима.
Тада већина европских народа ступа на историјску сцену, пре свега словенски народи: Чеси, Пољаци Руси; Хрвати нешто касније у деветом веку, и пре свих њих, Срби. С тим што је важно да овде напоменем да јасна диференцијација између словенских племена, али и међу српским племенима (Моравци, Тимочани) није била толико јака, као на пример код германских народа.
Име Срби је, по речима самог аутора, најстарије име словенског народа које се званично помиње, први конкретан словенски народ који се помиње већ 630-631. у западном извору псеудо- Фредегару. Овај извор наводи Србе као претходнике или вође, велике групе словенских народа, а и у једном тренутку, као најзападније словенско племе, чак до обале реке Лабе, где смо се граничили са франачком државом Карла Великог и били граничари. Ово својство граничара, односно народа који живи на месту сусрета две велике цивилизације, два велика царства, нас Србе прати и до данас.
Лаба или Елба је бела река, на латинском Албо, што је назив за белу боју. У словенској терминологији, у којој боје означавају стране света, бела је означавала запад. Срби су своју тадашњу државу звали Бојка. Наши су преци живели у Подунављу, на ободима Балканског полуострва, са осталим протословенима, средином петог века, то данас можемо да тврдимо са сигурношћу.
Већ у време ромејског цара Иралија који влада од 610. до 641, негде око 630. словенска племена долазе до Солуна, оснивају насеље које се зове Србица, затим наши преци, као представници народа који брани границе царства од упада Франака, преговарају са царским намесником. Пошто нису били задовољни земљама у околини Солуна, враћају се на западни Балкан. У једном тренутку словенска племена се спуштају чак до Пелопонеза и излазе и на егејска и јонска острва, док на Јадранском мору Срби насељавају простор до реке Цетине у средишној Далмацији.
Будући да је наслов књиге „Српске земље…“ хајде да погледамо о којим је српским земљама реч. Најпре, реч је о римској провинцији Далмацији. То свакако није Далмација у данашњем смислу речи, већ се ради о области Јадранског мора, острвља и јадранског залеђа, на западу омеђеног Истром, коју Карло Велики узима од Византије, на северу, реком Савом, односно Посавином, на југу Јадранским морем, а на истоку реком Дрином, односно Подрињем. Поред Далмације, прва српска земља била је Босна, у чијем централном делу имамо потврду српских владара и цркава још од осмог века, затим свакако Рашка и Зета, Македонија, српско Поморавље и Тимок.
Пошто у овој књизи пратимо српске земље од седмог века, можемо са сигурношћу да истакнемо српског кнеза Дервана, кога помиње франачки хроничар псеудо-Фредегар, као конкретног владара, конкретног словенског народа – Срба. Ми знамо и за друге словенске владаре који су постојали, живели и владали раније, с тим да они нису везани за конкретне словенске народе. Али на основу поузданих, писаних извора, ми знамо са сигурношћу да је кнез Дерван владар Срба.
Научни метод се баш по томе и разликује од псеудо-научних што своје тврдње може и да докаже. Ми данас, пре свега на основу истраживачког рада Марка Алексића и синтезе коју је извршио овом књигом, можемо са сигурношћу рећи да је кнез Дерван из седмог века владар Срба.
У свету се данас посебно истражује повезаност, односно континуитет средњег века са антиком, па чак и код нас, у региону, озбиљни научници из Хрватске и Босне, па чак и неке моје колеге по образовању пишу о вези средњег века са антиком на овим просторима. Археолошка грађа показује да континуитет између антике и средњег века постоји и да идеја о досељавању Словена није тако радикална и оштра, већ да је реч о поступном досељавању.
На ширем простору данашње централне Босне, од Подриња до долине Неретве, па и даље до Врбаса, нађено је неколико најстаријих цркава, хришћанских грађевина у целом словенском свету, (остаци Цркве у Дабравинама, Црква у Зеници, локалитет Билимишће, Мали Мошуљ, Лепеница) које нам сада бацају ново светло на догађај примања хришћанства. Наиме, сматрало се да су Срби примили хришћанство у деветом веку, сада имамо споменике, двоцифрен број цркава, које можемо поуздано да датујемо на другу половину осмог века, а постоје споменици који су још старији, на основу којих можемо поуздано да закључимо да су Срби примили хришћанство макар стотину година пре мисије свете браће Кирила и Методија, а можда и читавих сто педесет.
Грађевина која најбоље показује континуитет српске државности у Босни и иначе на Балкану је палата у Брези. Реч је монументалној грађевини огромних размера – 31,5 м са 19 м, са полукружном апсидом, великом централном двораном и масивним каменим стубовима, која је припадала обласном господару, владару Срба у Босни у другој половини осмог века. Колико је овај налаз значајан показује и чињеница да је јако тешко одредити положај и пронаћи владарске палате из каснијих векова, па чак и 12. и 13. века.
Од покретних налаза, свакако је најважнија Вишеславова крстионица, која је науци позната од 1859. када је откривена у Венецији. Реч је о каменој, шестоугаонај крстионици, високој 90 цм а широкој 120 цм која је служила за крштавање одраслих особа. Ова крстионица има резбарије изузетне уметничке вредности, такозвану камену пластику, који представља највиши културни и цивилизацијски домен, достигнуће свог времена, са урезаним натписом Iohannes presbyter sub tempore Vuissasclavo = Јован свештеник у време Вишеслава кнеза. Како се у Венецији сматрало, и како нам сведоче њихови архиви, она се налазила у Венецији „од памтивека“. У једном тренутку је Вишеславова крстионица почела да се везује за хрватску државу, чак су и фалсификована археолошка истраживања 1911. године, где је назначено да крстионица наводно потиче из Нина, из нинске капеле, и крстионица је свечано довезена у Хрватску 1943. године. Чак је и 2000. на прослави 1200 година од крунисања Карла Великог за цара, ова крстионица истакнута на прво место, као најзначајнији археолошки споменик епохе Карла Великог и хрватске материјалне културе.
Хрватски археолози који су вршили ревизију ових ископавања утврдили су још шездесетих година прошлог века да на терену „нема ни трага“ остацима грађевине која је наводно пронађена почетком века, те да је реч о фалсификату, што понавља и хрватски научник Јакшић у својим радовима из 2002. и 2015. године и да не може бити речи о хрватском културном наслеђу, те да као таква, цитирам, треба да се обрише из каталога споменика старохрватске археологије. Уосталом, буквално једини словенски владар који се звао Вишеслав је српски кнез тог имена, који се појављује у другој половини осмог века, савременик Карла Великог, нема таквог владара међу другим јужнословенским народима. Марко Алексић је овом књигом несумљиво показао да је ово врхунско дело своје епохе, које нема паралелу у читавом словенском свету, део српске материјалне културе и цивилизације.
Да је реч о српском кнезу Вишеславу, и о српском културном наслеђу, сматрали су још половином деветнаестог века, познати стручњак, Иван Кукуљевић Сакцински, затим Рафаело Катанео као и швајцарски историчар Ернест Алфред Штикелберг.
Наш проф. Ђорђе Јанковић је понудио решење, које у науци још увек није прихваћено, да крстионица потиче из Боке Которске, управо због упадљиве сличности камене пластике са крстионице кнеза Вишеслава са каменом пластиком на рушевинама Цркве у Превлаци, крај Тивта. Наиме, украси тордираних стубића са криновима који се савијају у различитим смеровима су једнаки.
У земљама у региону, овај историјски период је злоупотребљен у дневно-политичке сврхе. Историјске неистине и погрешно интерпретирање података, код многих наших суседа се свакодневно намеће преко медија, па чак и од институција њихових држава, пре свих у Албанији, Северној Македонији, једним делом у Црној Гори и Федерацији БиХ.
Чак се и палата српског владара из Босне код Брезе, данас налази у Федерацији БиХ, а не у Републици Српској, и сам простор око Високог и Брезе у околини Сарајева је данас простор највећег нелегалног и самим тим и нестручног ископавања у Европи. Тим ископавањима уништени су културни трагови живота Цркве и Срба на овим просторима у осмом веку и раније.
А наша јавност данас, уместо да се бави присуством Срба у Босни и Далмацији у седмом и осмом веку, бави се измишљеним пирамидама из Високог.
На нама је да се изборимо за српско културно и цивилизацијско наслеђе на овим просторима и самим тим за очување српског националног бића и идентитета.
Књига Марка Алексића, која чврсто стоји на научним основима, поткрепљена савременим археолошким истраживањима и најмодернијом европском научном методологијом, најбољи је показатељ како би требало да извршимо ту мисију.
