По звању специјалиста музичке уметности, Јелена Михаиловић, познатија као Јела Целло, комбинује класичан музички израз са обрадама поп и рок класика у аранжманима за виолончело и симфонијски оркестар.
Млада уметница својом појавом и наступима на неки начин руши стереотипе о извођачима класичне музике, а у разговору објашњава колико је тешко привући нову публику да заволи класику.
– Време у ком живимо и глобална дешавања не допуштају да се људи опусте, успоре и препусте апсолутној музици каква је класична музика. Сви живимо брзо и фреквенције које исијавају из дела Баха, Хендла, Бетовена, Моцарта и многих других генијалних сањара не успевају да допру до већег броја слушалаца, већ окупљају скоро увек исти аудиторијум. Управо из тог разлога се стиче утисак да је класична музика елитистичка, да у њој треба и могу да уживају само одређени друштвени кругови, али то је тачно оно што уметницима отежава ситуацију да их прати и да у њиховим делима ужива већи број људи. Сваком уметнику је неопходна публика са којом може да подели свој израз и мене је то и нагнало да у тренутку завршетка магистарских студија музике скупим храброст и покушам да променим начин свог музичког израза и приволим нове појединце да уживају у делима класичних композитора. То је уистину тежак процес, највише за уметника, јер на том путу морате бити спремни да правите одређене компромисе, а да при том не реметите музичку мисао и поруку композиције, као ни свој уметнички сензибилитет. Тешко је, али није немогуће, јер има небројено успешних примера уметника који су у тој мисији успели.
Како објашњавате да последњих година управо виолончелисти постају светске музичке звезде, од Апокалиптике до 2 Целлос…?
– Мене лично та чињеница посебно радује, јер су то уметници који су помогли мом омиљеном инструменту да се истакне и да много већи број људи на планети у последњих двадесет година пре свега сазна за лепоту и могућности виолончела. Самим тим се и другим виолончелистима отворила могућност да више стварају мотивисани, инспирисани и жељни да допру до таквих висина јер знају да је њихов инструмент препознат и да је пут донекле утабан. Кроз деценије је било других инструменталиста који су се истицали и промовисали своје инструменте, али сам ја изузетно радосна што живим у ери Апокалиптике и 2 Целлос јер сви ми уметници једни другима помажемо да се отворе слушалачке уши. Њихов рад, а можда ће зазвучати нескромно, и мој допринос на пољу афирмације виолончела, само су помогли да се звук виолончела чује и да се ужива у многим делима класичне музике која су била скоро заборављена.
Ви сте такође осетили гламур Холивуда наступајући пре неколико година на додели Оскара, затим за Џејмса Камерона. Колико је тешко опстати у том свету гламура?
– Иако претпостављам да ће мој став звучати као клише, али гламур Холивуда који гледамо у филмовима, разним емисијама и сада већ инстаграмима познатих гламурозних имена уистину није стваран и никако није шљаштећи како изгледа. Ја сам имала срећу да је мој наступ на Оскар партију у Холивуду и сарадња са Џејмсом Камероном у оквиру фондације ЦИТY, као и познанство и сарадње са бројним рок звездама, било изузетно успешно и релативно брзо реализовано, али сам у сваком тренутку мог боравка у Холивуду била свесна места на ком сам, прилике која ми се пружила као и колико других небројено талентованих људи чека своју шансу. Холивуд је неприкосновена престоница шоу-бизнис индустрије и сигурна сам да на свету нема ниједног другог места које може да парира тој машинерији, али за уметника који живи од интерпретације и искреног преношења својих осећања, Холивуд није баш најзгодније место за одржање уметничког дигнитета. То је и разлог због кога нисам, без обзира на кредибилне понуде, прихватила рецимо понуђено место асистента на УЦЛА-у, већ сам решила да наставим са својим музичким стваралаштвом у Београду у коме имам могућност да бескомпромисно гајим свој израз и стварам музику коју осећам, а не која је наручена а донекле и изнуђена због увек присутних финансијских параметара који су незаобилазни репер за било коју врсту стваралаштва у Холивуду.
БЕОГРАД ПРЕЧИ ОД ХОЛИВУДА: Јела Целло
На вашем новом албуму “У потрази за магичним виолончелом” потписани сте и као коаутор музике. С обзиром на то да сте пре свега школовани извођач, колико је тешко стварати оригиналну музику?
– Стварање оригиналне музике се доста разликује од увежбавања туђег дела, односно репродукције. Дела Баха, Хајдна, Шумана… подлежу одређеним стилским извођачким правилима и кроз године усавршавања и извођења сам стално маштала о извођењу моје музике у којој бих била потпуно слободна да се изразим само својим музичким језиком. То ми се и остварило са мојим трећим албумом “Потрага за магичним виолончелом”, јер сам на претходна два албума која сам издала за ПГП и једном америчком издању које је дистрибуирао “Wарнер Мусиц Гроуп”, изводила искључиво обраде композиција у аранжманима за виолончело и симфонијски оркестар. Први пут сам се појавила као аутор где сам кроз причу о потрази за магичним виолончелом покушала да изразим у осам ставова најсуптилнија осећања која гајим према виолончелу као инструменту и музици уопште. Изузетно сам поносна на то издање и захвална што су ПГП-РТС као и “Цроатиа Рецордс” која је преузела лиценцу за хрватско и словеначко тржиште имали слуха за савремено класично издање, што је прави издавачки раритет када је у питању домаћа ауторска класична музика.
Ваш последњи наступ је био без публике у Скупштини града, као део акције “Београд побеђује”, какви су вам планови, када ћете поново стати пред публику?
– После великог београдског концерта који сам одржала са својим 60-чланим сифмонијским оркестром “Јела Целло Поwер Сyмпхонy Орцхестра” у Сава центру, требало је да одржим још десетак концерата у региону који су због пандемије одложени. Моје учешће у акцији “Београд побеђује” ми је заиста представљало част и привилегију да музиком дам свој допринос у тешким данима, и захвална сам граду Београду и Цебефу на позиву. Морам да признам да је много теже било наступити без публике, јер је недостајала синергија која се на сваком наступу неминовно креира. Уметницима треба публика, и публици требају уметници. Нећу бити скромна па ћу дати себи за право да помислим да су многи у овим карантинским и спорим данима увидели да без уметности не могу, и да ће дати подршку уметницима и њиховом делу, што пре, и више и чешће него пре. Док се извођачке активности не врате на своје ноге како је било и планирано, наставићу да радим на новој сезони анимираног серијала за децу “Музички Карусел Јеле Целло”, чији сам аутор, а који се са великим успехом и интересовањем најмлађих емитовао на РТС2 у оквиру дечијег програма.
serbiantimes.info
