У мору лажи постајем нем
Срце те тражи латицама цветова
Твоја сам ружа неубрана
И плач из постојаног камена
Туга што се криком пролама
Насиље као страх пред смрћу
И смрт што уснама љубим.
Твоје сам море на обалама
И седеф плавог јужног корала
И дете што ми у наручју спава
Руке без земље и вајара
Слика сам Азурног мора
И бели галеб у кући заборава
Куће што немам и ветар од снова
И снови што ме више не желе.
Усне су моје латице од ружа
Увенуле у вазни без слободе
Трунка нежности што ме греје
Без љубави брижних родитеља
Теби сам обала и плаветно море
Мирис зелене маслине пупољка
Руке без земље свог Господара
Насиље нека заувек у срцу престане.
Песма награђена на конкурсу у Италији – ШТА КАИН НИЈЕ ЗНАО, посвећеном борби против насиља међу људима.
