Зар је песма само реч
Из којих излазе слова,
Кратка прича једног бола
Или трептај наших снова.
Расути поглед нити у ћилибару
Зар је песма вечна тужбалица-
Којом можеш ганути празан свет
И досегнути небеске висине.
Када је пишеш напиши је крвљу
Док не видиш да си умро-
На постељи од лажних снова;
Бритких речи, јаких говора.
И речи које више нису твоје
А припадају туђим књигама,
Временима без мисли, људи.
Хвалисањем за лажним речима.
Знам да нисам ништа велико рекао
По коме песник постаје бесмртан-
Бол што му срце горчином прелива,
У чаши је од срче за правом истином;
Били смо заједно, тако близу понора.
Док висине носе венце лажних говора
Занесеност и лудост за хвалисањем-
На постељи од снова и лажних ловорика;
Са којима спавају измишљени принчеви.
Навикли да их тапшу у првом реду-
Насмејани хвалисавци препуни сујете.
У минути секунде таква песма нестаје,
И рађа се бестидност која реч саплиће
Док живот носи слабиће у брзу реку.
