Говорим разборито
ко’ дрвеће обгрљено цветом;
и моћан пред речима,
рушим све песничке
баријере у себи и другима,
Живети љубав:
дати јој своје ткиво;
сазревати у стиховању,
певати над бесмртности
наде, над искром:
Рађање је последица Живота,
ништа не постоји узалудно;
свет непрекидно нестаје-
у једној тачки промишљања
и боје разливене у сећањима,
да си ме некада давно волела.
Сунце није истина у капуту
скитнице и његових песама,
у мокрој хартији без слова-
у улици Великих липа и цветова;
које личе на прашњаве излоге,
и око будно гледа погледе –
наивног човека своје судбине.
Пишем, да бих заточио стиховање;
у хартију адлигата и музеја,
одбачен од великих ствари
како су нам вредности мале;
и не знам да докучим Живот,
између Смрти и Љубави-
увек се пробудим преварен од надања;
у нешто непознато на лакмус папиру.
