Дахом својих слика све си однела
У нека нова пространства свемира
Звуком жичане харфе и тихог немира
Носталгијом цвећа за ово наше пролеће
У коме јесен топла и медна царује
Дахом цветних ливада и пропланака
У јутарње буђење првих зрака
И ветрова на папиру успомена
У времену коме непознајем речи
И људе који су ми до јуче били драги
А сада нестали у тмину звездане ноћи
Овенчани стазом плаветног пространства
У Мирина јутра за жељом без додира
И додир који пламти као буктиња
Ја те драга песникињо и даље волим
Стихом твојих божанских песама
У галерији слика са твојим мачкама.
