Сомбор је годишње имао четири вашара, а то право добио је Повељом царице Марије Терезије, којом је стекао статус слободног и краљевског града 1749. године. Први вашар у години одржаван је на римокатоличке Благовести, други о православном Спасовдану, трећи о православној Великој Госпојини (овај вашар био је и највећи, а на њега би било дотерано и по 2.000 грла марве), а четврти на католичке Свисвете (од 1814. године четврти вашар померен је на празник Св. Kатарине, крајем новембра). Вашари су, обично, трајали по три дана. Велико вашариште првобитно се налазило испред здања Жупаније, а касније је било измештено иза овог здања, са леве стране Стапарског пута, која се, све до половине 20. века, и називала именом „Вашариште“. Град је сваке године издавао у закуп тзв. „вашарско право“, а учесници вашара плаћали су таксе на изложену робу (1864. године по марвинчету је плаћано седам крајцара, а по паорским колима осам и по крајцара таксе). Имао је градски Магистрат и свог вашар-бирова, службеника задуженог за ред и организацију вашара.
Сваки вашар је имао свој сточни, житарски и занатлијско-трговачки део (у Сомбору је сточни вашар одржаван дан пре или после општег вашара). На вашару је највећи промет чинила купопродаја марве (бикови и волови, краве, јунад, коњи и ждребад, овце и јагњад, свиње и прасад). За сомборски априлски вашар из 1903. године имамо податке да је на вашар дотерано 6.000 грла рогате марве (продато је 3.050 грла), 1.250 коња и ждребади (продато је 780 грла) и 1.200 оваца (продато је 800). Продавало се на велико и жито, брашно, сено, слама, трска, кудеља, вино и ракија, сушено воће, дуван, огревно дрво, креч, коломаст.
Истовремено била је изложена и велика понуда занатских производи свих могућих врста, коју су израђивале сомборске и околне занатлије – ковачи, кујунџије, бравари, лимари, клонфери, казанџије, лончари, грнчари, колари, бачвари или пинтери, колари, столари или тишлери, тесари, тракслери, коритари, ситари, корпари, саћурари, цегерари, ножари, четкари, метлари, папучари, опанчари, кломпари, ципелари, чизмари, сарачи, седлари, ћурчије, ташнари, кројачи, абаџије, кабаничари, шеширџије, капамаџије, ћилимари, крпари, бојаџије, клонфери, чипкари, штрикери, вуновлачари, јорганџије, лицидери, сапунџије, воскари, содаџије…
Своје тезге или шатре имали су трговци „из далека“, са луксузном бечком и пештанском робом (помаде, парфеми, свила, најфинији штофови, огледала, лепезе, есцајг, лампе, разне ђинђуве), а било је и „торбара“, који су своју робу носили на леђима и нудили је купцима.
Незамслив је био вашар без шатре, па још ако је служила „Дунђерсково пиво“ из пиваре у Чебу (данашње Челарево), 1929. година / Фото: Милан Степановић, приватна архива
Бројни су били бирцузи под шатрама с пићем, храном и музиком, а вашар се није могао замислити без рингишпила, поред кога су се, по правилу, налазиле тезге колачара, бомбонџија и бозаџија са својим прозиводима, који се „коштају“ (пробају) на лицу места (најтраженија међу слаткишима била је алва, па отуд и израз „иде као алва“ за робу која има добру прођу). А већ лицидерска срца са огледалцем, као израз озбиљног удварања девојци, није могао да мимоиђе ни једног будућег ђувегију. Прилику су користили и градски фотографи да „сликују“, посебно посетиоце из околних села, у којима још није било фотографских радњи. Нашли би се ту и бербери који су вадили зубе и шишали, затим видари и травари, па Цигани-мечкари, гатаре, те гајдаши и тамбураши, који су свирајући шетали дуж вашара.
Одавно већ нема у Сомбору вашара, а још се само понегде запевуши она стара песма Гаравог сокака, са стиховима: сомборски ће вашар доћи, сандале ћу теби купити…
Национална географија
