Угарски краљ Владислав, 1443.год крајем фебруара, скупивши војску кренуо је на југ у поход против турака , а са њим је кренуо такође деспот Ђурађ Бранковић како би заједничким снагама сузбили све већу претњу, не само по Балкан већ и по читав хришћански свет. Прешавши преко Дунава упутили су се преко Србије ка Бугарској и тако стигли близу места Пловдива где је турски цар Мурат II приспео и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до Пловдива. У даљем напредовању хришћанска војска је успорено напредовала преко планине. Ову планину називају Златица, а други је називају Гвоздена Врата. Када су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јањичари, како би их спречили да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Када је краљ Владислав видео да неће моћи да прође, наредио је да се кола повуку назад, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, краљ Владислав је назад кренуо ка месту Софији, како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад према Србији.
Када је приспео у место Пирот, до краља Владислава су допрле вести да је турски цар приспео у Софију, која је била спаљена. Тада је наредио деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском.Он је тако ишао очекујући битку; кад су приспели до планине зване Куновица, краљ Владислав је већ био одмакао од те планине, допрле су до деспота вести да Турци са веома великом силом иду за њим; вративши се тада деспот против Турака, очекујући их, обавестио је краља: „Ови Турци са великом силом за нама крећу, па зато све пешаке крај кола остави а сам са читавом војском к мени похитај„. Али пре него што је краљ приспео већ је почела битка са Турцима (која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени, други похватани). Један царски војсковођа, који је са њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњег дана стоји знак на његовом гробу у градићу Тајанице. Одатле српски деспот, победивши непријатеља, без икаквих губитака са војском кренуо је дубље кроз Србију и приспео је на поље Добригић, желећи одатле са безбеднијег положаја, и погоднијег за даље праћење ситуације, да заједно са Пољско-Угарским краљем преко зиме остане ,како би на лето,опет са још већим снагама кренли против ослабљеног непријатеља.
Недуго затим, у табору хришћана појавили су се турски изасланици, тражећи од деспота да цару преда заробљенике, и све оне заповеднике који су били заробљени, а он ће заузврат, деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву земљу Српску, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана. Тамо је био заробљен и један турски великан по имену Карамбег, па је за овога цар дао 500 златника. Посаветовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав предлог и цар је послао једнога великана Балтаоглуа и тако је овај по царевој наредби предао Смедерево деспоту и све градове; доведена су и оба слепа сина. Деспот Ђурађ, повративши све своје градове ,а тиме и целу деспотовину, одмарао се са краљем и са читавом војском четири недеље, припремајући повлачење ка северу. Деспот се залагао да војска бар преко зиме остане у Србији. Одатле, пошто је завршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезао да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100 000 дуката новчане подршке. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморни и истрошени, и са духом најамника, који су после уговореног посла хтели одмор, нису никако пристајали на то. Затим се краљ са војим снагама крајем јануара 1444. у пратњи деспота повукао преко Дунава назад ка Угарској, после још једног успешног похода. Потом је деспот Ђурађ посредством своје ћерке, удате за турског султана, начинио са Турцима примирје на 10 година. Па је тако овај поход завршен испуњењем главног Српског циља поновне, обнове деспотовине. Турци су овај пораз приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, за кога су сматрали да је сарађивао са деспотом.
Последице битке
Победа српске војске у Куновичкој бици међу малобројним историчарма и познаваоцима догађаја главни утисак је, да је ова величанствена победа, пресудна за обнову деспотовине 1444. и продужила век српске средњовековне државе до лета 1459. Ова победа дала је на самопоуздању хришћанској војсци и повратила наду да се успешно поход може наставити. Али мир који је склопљен био је од веће користи Турцима него хришћанима чије је брзо напредовање са овим миром заустављено. Сегединским миром деспоту су враћена 24 града међу којима су Ново Брдо, Голубац, Крушевац, Смедерево и други. Хришћанске земље покушале су да свале кривицу на деспота зато што је заустављен један величанствен поход, због деспотове нестрпљивости и похлепе, која није била оправдана али се касније показала оправданом, јер је деспот настојао да Србија не би поново постала крваво поприште Угарско-Турских сукоба. Исте 1444. под притиском папе сукоби су настављени без учешћа Србије па је тако она поштеђена, а 10.септембра код Варне католичка војска је страховито поражена. Том приликом је погинуо краљ Владислав трећи, а Јанко Хуњадин је једва успео да се спаси. Овај поход није успео да отвори пут преко Бугарске до Цариграда, тиме се оправдала српска уздржаност. Овај пораз је показао да је Куновичка битка и победа српске војске у њој представљала највећу победу хришћанске војске у оба похода. Због тога је Куновица постала чувена и славна: о њој су и у касније време певали дубровачки песници, Гундулић и Палмотић, и величали победу и славу српског оружја.
Место битке
Као место на коме се одиграла битка према сведочењима историчара узима се подручје Суве планине у средњем веку зване Куновица, недалеко од Ниша у близини железничке станице Црвена Река. Данас постоји велико интересовање у Пољској, за обележавање ове победе као највеће хришћанске победе у походу. Српском народу, дуго времена у песмама овог краја задржала се успомена на славну победу деспота у овој бици. Важно је напоменути да се планина Куновица око које је било забуне, налази у Србији, а не Босни, јер је дошло до поистовећивања са истоименом планином у Босни.
arheo-amateri
