Споменик незнаном јунаку, на врху београдске планине Авала, већ осам деценија опомиње на масовно страдање српског народа у Првом светском рату.
Иако је идентитет ратника званично непознат, према неким списима, у гробу почива седамнаестогодишњак исламске вероисповести из околине Пештерске висоравни којег је 1915. године усмртила непријатељска граната.
Ове податке изнео је историчар, некадашњи управник Народне библиотеке Србије и државни секретар за културу Дејан Ристић на предавању „Окамењено сећање: Меморијализација Првог светског рата” одржаном у петак у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.
Милиони погинулих, рањених и расељених лица епилог су једног од најкрвавијих сукоба у светској историји од 1914. до 1918. године. Као опомена да страхоте Великог рата не смемо заборавити, у свету се искристалисала идеја да би свака земља требало да има симболични меморијал који би носио назив Гроб незнаног јунака, прецизира Дејан Ристић напомињући да се термин „споменик” неправилно користи.
– У Француској је обављена ексхумација са шест различитих локација и француски ветеран је одабрао једног од шесторице ратних сабораца који је касније сахрањен као незнани јунак у подножју Тријумфалне капије. Та пракса је потом успостављена и у другим земљама – каже Ристић.
Због карактера 20. века, наставља он, и другог глобалног сукоба који је уследио, феномен незнаног јунака „прерастао је период Првог светског рата”, те се сматра да он симболише „целокупно страдање у историји једне земље”. Жртва је утолико већа и сећање потресније што је наш незнани јунак припадник српске војске који је погинуо са свега 17 година.
– Он јесте званично незнани, али према неким подацима ради се о дечаку који је страдао у великој бици за Београд 1915. Погинуо је на лицу места услед поготка топовске гранате. Мештани су га сахранили на месту где је и страдао, да би касније била донета одлука да његови посмртни остаци почивају на врху Авале. Његова документа нису пронађена, него само лични предмети на основу којих је врло вероватно да он није био православни Србин, него муслимански дечак из села у околини Пештерске висоравни – прича историчар, и додаје да су се позиву за одбрану земље у то време одазивали и Јевреји и Срби муслимани, због чега би „наш гроб требало да буде посебно драгоцен”.
Архитекта-конзерватор Раде Мрљеш истакао је да гроб „својом идејом и формом подсећа на антички храм”.
– Према пројекту чувеног скулптора Ивана Мештровића, подигнут је на петостепеном постаменту као симбол петовековног ропства под Турцима са каријатидама које означавају различите националности бивших југословенских република. Често се поставља питање да ли је морало бити срушено средњовековно утврђење Жрнов на чијем је месту гроб. Жеља краља Александра Карађорђевића је била да Гроб незнаног јунака буде на Авали, те је он сматран пројектом од националног интереса, због чега је миниран Жрнов, тако да његови остаци више не постоје – прича Мрљеш, док Ристић додаје да је наш незнани јунак једини у Европи који се налази ван престонице, на планини на којој се “нису водиле толико епохалне борбе”.
Архитекта Алекса Цигановић каже да је Финансијским законом из 1928. године предвиђена, између осталог, замена хортикултуре на Авали да би се добила „кајмакчаланска сценографија“.
– Законом је предвиђено да се на Авали, Дедињу и Топчидеру населе дивље животиње са подручја Кајмакчалана и посаде младице борова из Македоније и северне Грчке, да цео тај простор добије сценографију најсличнију Кајмакчалану. Међутим, биљке су донете из ботаничке баште у Минхену – каже Цигановић.
Дејан Ристић је напоменуо да је зимзелено дрвеће на врху Авале „лични Хитлеров поклон краљу Александру у знак помирења“.
– Биљке из нацистичке немачке чувају спокој југословенског незнаног јунака. То никад нећете наћи на путоказима, нити ћете чути од неког водича – каже Ристић.
У циљу уклањања једног народа са лица земље, не само ратним разарањима но и „систематским уништавањем културног наслеђа“, Немци су на почетку окупације, 1941. бомбардовали манастир Жича код Краљева одневши непосредно пре тога, једну драгоценост.
– Немачки војници су украли златни крст краља Александра Обреновића који је он поклонио манастиру приликом крунисања. Стицајем необичних околности, тај крст је старешина Српске православне цркве видео 1991. на изложби у Немачкој. Међутим, услед дешавања у бившој Југославији на то се заборавило све до 2003, када је крст враћен Србији. Поново се налази у манастиру Жича захваљујући Хашкој конвенцији из 1954. – прича Раде Мрљеш.
Блиц
