У Цркви се не подвизавамо да бисмо постали „добри“ и да бисмо за то добили заслужену награду. У Цркви се подвизавамо духовним подвигом да би нас Бог удостојио Свога Царства и учешћа у гозби Свога Царства. Боримо се да бисмо покајањем сачували личну везу и однос са Богом. А веза и однос са Христом нису наше лично постигнуће, ма колико се строго и упорно подвизавали, већ дар и милост Божија. Човек не може ни својим способностима ни својим напором доћи у општење са Богом, Бог је тај који први долази човеку у сусрет и уводи га у општење са Собом. Сав наш подвиг састоји се у томе да се избавимо и ослободимо од свега што нас омета да примимо тај дар – дар Тела и Крви Христове, дар личног општења Са Богом.
Наш живот је тај пут општења са Богом, а тело Христово, причешће тим Телом, укључење у то тело јесте коначни циљ нашега живота. Црква нас припрема за тај пут ка Христу подржава нас на том путу својим Светим Тајнама и врлинама.
Како нас Црква припрема и подржава на путу ка Богу у Царству Божијем? Пре свега, причешћем Телом и Крвљу Христовом, јер Христос је наш Циљ и наша Припрема. Ми живимо да бисмо били чланови Тела Христовог. Христос је наш Рај. Он је наше Царство Небеско. Божанска Литургија је предокушање Царства Божијега, предокушање дара вечнога живота. Литургија – Евхаристија није „награда“ за наше „изузетно морално понашање“, већ дар Божији за наше укључење у Тело Христово, наш пут ка Христу ка спасењу.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
