Солунац из Забојнице

Стара сећања која задиру у Средњи век памте једну изреку из Груже- „Јарко сунце са висина, родило је Гружанина“. Није се узалуд тако говорило, јер записи памте славне гружанске ратнике, али и касније устанике из буна за ослобођење од Турака. Ипак, сви хероји би се могли застидети пред јунаштвом величанствене генерације солунских ратника.

У тешком времену када је наша мала и поносна земља била између чекића и наковња, у безнађу какво се никаквим речима не може верно описати, стасао је овај јуначки сој људи. Сваки од њих је, без разлике, рођен у вајату, чатмари или двору био витез који би се, попут звезда, ордењем могао закитити.

Колико је само херојских судбина и филмских прича ових Спартанаца заборављено и развејано у ветровима заборава. Ипак, једна је захваљујући учитељу Радету Ђерговићу који је службовао у гружанској Забојници, дошла до мене.

Прича почиње давне 1896. године, када је у Забојници рођен Миладин Поповић. У великој породици његових родитеља Драгутина и Сибинке, рођен је и брат Ђорђе, као и сестре Божина и Божана. Детињство је проводио као и друга гружанска деца тог времена, у раду, послушању и ретким тренуцима пастирске доколице када би се са другим чобанима играли давно заборављеног клиса, мете и других игара. Када је напунио деветнаест година, заједно са својим братом од стрица Милованом се као питомац пријавио у подофицирско-пешадијску школу у Скопљу. Рат се већ захуктао попут страшне олује, и након само месец дана школовања, Миладин се са српском војском стао повлачити преко Албаније.

„Била је страшна зима.“, сећао се Миладин, давне 1992. године, „Шиптари чекају у кршевима и убијају изнемогле српске војнике. Где би видели тројицу-четворицу, насртали би као курјаци. Чим би спазили колону наше војске, бежали би као ђаво од крста. Глад, болест и вашке су нас десетковали, а многи би умирали у седећем положају, поред ватре.

Колико нас је мучила невоља, толико нас је, и још три пута више намучио командир, потпоручник Аксентије Благојевић. Он нас је и тукао. Ударимо да пређемо једну јаругу, а он дохватио мотку па бије преко леђа, све док не изађеш из ње. Ја стигох до врха, па се осуљам, а он удри. Једва ја поново, поколенке изађем.

Ко зна колико смо дана ишли, а ‘леба нигде. Пред Божић стигосмо до Фијере, а на Бадње вече нам дадоше по парче меса, али без ‘леба. Сутра дан добисмо неке талијанске макароне, дебеле као прст. Мало смо одморили, па ударисмо пешице до мора и вароши која се звала Валона.“

Био је то први пут да Гружани гледају у море. Огромно плаво пространство их је задивило, али и уплашило. Још више су се стали комешати када су сазнали да морају на брод.

„Попнемо се ми на лађу, а нико не прича где пловимо. Пет дана смо пловили, све до Бизерте. Уставили лађу близу обале, па нас чамцим развозе на чврсто. Цела варош дошла да нас поздрави, а свако понешто донео, неко смокве, неко поморанџе, неко бисквите. Жељан свега и морен албанском глађу, потурим шаке, а оно испада на све стране. Досетим се, па окренем и шајкачу наопако, те је напуним даровима. Одатле нас одвезу у болницу „Сиди Абдела“, па нас окупају, ошишају и запраше. Не дају нам да једемо много, веле истањена нам црева, а ја гладан сваки час. Један дан, видим ја како неки војник једе шећер. Упитам га где је нашао, а он ми показа на један дрвени сандук. Отворих га, кад тамо кило сланине и неки буђави ‘леб, сав зелен. Ухватим ја то и све поједем, да ни мрвице није остало. За 24 часа се тако разболим, да сам три месеца лежао у постељи док се нисам опоравио.“

Након опоравка, Миладина су пребацили у српски логор у Петој шумадијској чети под командом потпуковника Ђорђа Елезовића. Ту су се четири месеца опорављали, а онда је дошао брод да их вози у Солун, на фронт. Био је леп летњи дан, сећа се наш Забојничанин, војници на палуби, добили и по лонче вина.

„Таман ја да први пут сркнем оно вино, а лађа се заљуља, лонче ми испаде и затандрка па право у море. Викну неко да су Швабе торпедовале брод. Погледнем ја, Небо високо, а доле море, па се сетим оца и мајке и моје Забојнице коју више никада видети нећу. Прекрстим се, дозовем Бога у помоћ па скочим у воду. Нисам знао да пливам.

Гужва у води, неки кукају, неки се даве а ја готов да потонем. Кроз маглу видим како ми неко пружа весло, те га дочепах. Овај ме увуче у чамац и спаси ме. Тек тада сам видео да је то био неки црнац. Са тим чамцима су нас и одвезли на Малту.“

Након месец дана, брод из Солуна је дошао на Малту и одвезао српске ратнике на фронт. Тамо је Миладин распоређен у 8. пешадијски пук код командира Момчила Мајаловића.

„Утврдио се непријатељ на фронту, па се мисли да ће да зимује ту. А ми ти их „запалимо“ из оружја, па јуришом па куршумом, к’оно из облака киша. Бежи Швабо, нигде се не окреће. Јурили смо га све до Србије, певајући по неколико пута песму:

Ој’Србијо мила мати,

Увек ћу те тако звати.“

Много је мојих земљака остало да се никада не врати кући. Стигнем ти ја пред кућу, па решим да прославим, а и да се најавим. Ухватим једну француску бомбу, па бацим прије куће. Моји се поплашили, али кад су ме видели, нису могли да ме изгрле и изљубе. Три године се нисмо видели нити знали једни за друге. Те године се и ујединисмо са Хрватима, иако они нису били за то. А не знам што су нам и требали, када смо пуцали једни на друге. Друкчије је то краљ замишљ’о, али се догоди шта се догоди.“

Сећао се Миладин и Другог светског рата који га је затекао мобилисаног у Црвенки. Командир им је наредио да баце оружје и да беже кући.

„Најжалије ми је што га онда не убих из пушке!“, причао је Миладин, „Како је смео тако да нам каже?!“

Преживео је овај гружански Леонида и Хитлерово доба, изборио се са Швабама и Арнаутима, али није успео да победи једног кондуктера крагујевачког „Аутосаобраћаја“

„Пошао ја локалом за Крагујевац, па рачуњам да користим бесплатну карту коју су ми као ратнику дали. Кад, на вратима ме сачека кондуктер, узе ону карту, погледа па исцепа, и то полако, на десет делова. Немаш ти чича право да се возиш џабе, вели он мени. Добро, кад немам, не морам никуд ни да идем, видео сам доста света за оне четири ратне године. Само, синовче, питао би ја тебе где си био онда када се без карата путовало преко Албаније…“

Дочекао је свој крај Миладин у Забојници, поштован од потомака. Ко зна, можда се у задњем часу и сетио онио мало француског језика који је у Бизерти научио:

„Же не компренд па, ву парле франсе.“, објашњавао је Миладин, па поздравио по војнички, „То ти значи- Не разумем те, јер говориш француски.“

Марко С. Марковић