Соколски покрет ширио се међу свим словенским народима. Јавио се и код Украјинаца у источној Галицији у Аустро-Угарској Монархији. Теловежба је почела у источном делу Галиције крајем 19 века. Први је почео пропагирати гимнастику инж. Б. Нагирниј 1866. у Лавову, у украјинском часопису „Батковшчуна”. Интелигенција се није интересовала, па је пропагирање било усмерено на села и водила ка оснивању ватрогасних друштава. Прво друштво „Сокол” било је ватрогасно, основано 1894. у селу. Поред назива Сокол користио се и име „Сич” као народни украјински. Прво теловежбено друштво „Сич” било је основано у Бечу 1892. од украјинских ученика високих школа. Прво теловежбено друштво „Сокол” основано је у Лавову 1894. Од те године почињу редовне вежбе. Друштва су деловала по селима и мањим градовима па су сматрани за сеоску организацију. „Сичи” су се трудили да одрже ношњу. Чланови су носили црвену врпцу преко груди, и још црвено перо и звезду на капи или шеширу. „Сичовик” је носио батину, која је имала за држаље малу секиру „топерец”. У њиховом статуту стајало је да се ниједан свештеник није могао примити за члана. За време Аустрије били су прогањани, хиљаде чланова било је кажњено затвором или новчаним глобама. Други који су се звали „Сокили” били су клерикални. Пошто су прво постојали пољски соколи који су народу били несимпатични, онда су соколска друштва из градова оснивала „сичка соколска друштва” као своје филијале по селима. Она су била под утицајем свештенства.
Биле су у „Соколу” у Лавову 4 комисије : 1. за израду ношње, 2. ватрогасна, 3. забавна, 4. грађевна (соколане). У првим годинама рада није друштво било много активно. Кад је приступио млади професор гимназије Ј. Боберскиј, унео је нови живот у друштво својим агилним радом и властитим примером. Организирао је ватрогасне курсеве и теловежбене свечаности. Знао је пронаћи начин за стварање фондова. Написао је и издао много књига и брошура из разних струка теловежбе и спорта. Од 1903. уведен је у „Соколу” „учитељски кружок” који је припремао инструкторе и инструкторке соколске (предњаке). Његовим радом био је повечан број предњака и предњачица, који су полагали испите из теловежбе на лавовском универзитету. Године 1909. промењена су правила, а назив „Сокол” промењен на „Сокол Батко, Сокил-Батко, савез тјеловежбено-ватрогасних друштава”. Друштва су ширила своје деловање на целу источну Галицију. Ј. Боберско је изабран 1918. за „холова”. Друштвима (филиа) било је слободно изабрати назив : „Сокил” или „Сич”. Прво друштво Лавовског сокола основано је у Станиславову 1902. Месечник „Соколскј Висту” почео је излазити 1906. … .Жупски слетови „Сокола” и „Сича” приређивани су по „Соколу Батком” а у вези са „Украјинским Сичовим Сојузом” 1911. Исте године био је први слет у Лавову. Идуће 1912 године Украјинци су учествовали на свесоколском слету у Прагу. У мањем опсегу били су слетови у Коломуји и у Струји. Врхунац рада био је слет „Сокола” и „Сича”у Лавову 1914., а на успомену 100-годишњице рођења Тараса Шевченка. На слету је учествовало 10.000 вежбача што мушкараца, што жена. Пре Првог светског рата у „Соколу Батка” осим „Украјинским Сичовим Сојузом” било је организовано 30 теловежбених друштава „Сокол”, 552 теловежбена ватрогасна друштва Сокол и 311 теловежбена ватрогасна друштва Сич. Било је 893 друштва, која су имала скоро 50.000 чланова. Разлика између „Сокол” и „Сича” је била прво у томе да се Сокол ширио по градовима и трговиштима, а Сич по селима. Касније су разлике биле политичке. Сокол Батко био је под утицајем либералне странке, док је Сич био под утицајем социјално-радикалне странке. То није спречавало ни Соколе ни Сиче да раде узајамно, па су приређивали слетове и приредбе. Теловежбено-ватрогасна друштва Сич основао је др. Кирил Триљовски. Његовим залагањем основан је „Украјински Сичовим Сојузом” 1912. У Буковини је постојао „Украјинским Сојуз Сичеј” који је имао 6 жупских Сојуза Сичових. После Првог светског рата „Сокол-Батко” започео је своје деловање у Лавову 1921. Пољска влада спречавала је поновно оснивање друштава. „Сич” обновио је своје деловање 22.1.1922. Сичов слет био је 24.6.1923. Последњи слет био је у Лавову 22.6.1924. У источној Галицији били су основани скаути под именом „пластун” и „пластунка”. Ширили су се од 1912. Сокол III у Лавову основао је прво „пластово” друштво и поклонио извезену заставу. Застава је била конфискована од пољске полиције. „Лавовска кураторија” (школска управа за источну Галицију) наредила је да нико од студената украјинских (приватних) и пољских (државних) школа не може бити чланом „пласта”. „Пласт” је наставио да ради упркос тој одлуци. У Прагу је октобра 1925. основан Савез украјинског Соколства у Чехословачкој републици. Прво украјинско друштво основано је 1894. у Лавову. До оснивања другог друштва прошло је 8 година. Основано је 1902. 5 јединица, ало наредне године 70. Од 1903. број јединица је нагло растао. Пред Први светски рат било је 974 јединице. У рату су борбе вођене у Галицији, на терену где су се развијала украјински соколи. После рата већи део Галиције припао је Пољској. Друштва су обновила рад 1921. и до 1934. било је 586 јединица. На сваку јединицу је просечно долазило 70 чланова, све заједно 21.000. Главни орган је био „Сокилски Висти”. У свечаној соколској поворци на слету у Прагу 6 јула 1926. кроз улице Златног Прага било је и 14 гостију из Украјине.
Драг. Васиљевић објавио је чланак „О Украјинцима и њиховој земљи.” у „Соколској мисли” коју је издавало соколско друштво у Сомбору. Истакао је да је чудно код Словена, да док једни проповедају потребу зближавања и уједињења, други указују на разлике, које треба да деле Словене. Ако видних разлика није било, они су их тражили, вештачки их стварали и измишљали. У Аустрији су учили да у Галицији живе осим Пољака и Рутени. Српски соколи су мимо те науке, знали да су то Малоруси, који су са Великорусима и Белорусима били један народ. Инелектуалци и политичари (Хрушевски, Рудницки и др.) заступали су тезу да су Украјинци посебан народ и уз признање имена и језика тражили су политичку самосталност. Писац чланка је сматрао да име Украјина покрајинско, нешто слично као крајине и крајишници у борби са Турцима. Аустрија је имала своју Крајину за одбрану јужних граница. Били су то граничари са Кордуна (Петриња, Глина), Лике и готово целе Славоније. Али нико није говорио о посебном народу. Украјинац је било име млађег датума, док је старије име било Малорус или само Рус. Малоруски сељак у Карпатима и Галицији није употребљавао име Украјинац и називао је себе Русом. Чеси су област коју су имали и на којој су живели Малоруси дали назив Подкарпатска Рус. Разлика је била у томе да мањи део Малоруса и то онај у Галицији био по вери грчко-католички. За време царистичке Русије политичко и културно вођство припадало Великорусима. Писцу чланка је изгледало да је то највише допринело томе, да су се Украјинци нелагодно осећали у руској држави и почели износити преко својих посланика у Думи аутоно- мистичке захтеве. Први пут је „Украјинска народна република” прокламована у Кијеву новембра 1917. Кад су Немци ушли у Украјину Петљура, који је био државни чиновник у Петрограду, оставио је службу у престоници и похитао на Дњепар. После слома Централних сила државом је управљао директориј коме је на челу био песник Виниченко, а Петљура хетман и министар војске. Ту државу је прегазио бољшевички талас. Петљура је склопио савез са Пољацима. Пилсудски и Петљура покушали су 1920. да ослободе Кијев и васпоставе националну државу која би била предстажа Пољске. Нису успели у томе. Чланови сокола који су знали чешки језик преводили су са чешког књиге на српски. У књизи „Педагошка Чехословачка” коју је 1938. уредио Милић Р. Мајсторовић а превели су Ферд. Маслић и Константин Грубачић, стајало је да су чешке просветне власти имале проблема у Подкарпатској Русији јер су једни тражили наставу на украјинском, а други на руском језику. Књига је била београдско издање Југословенског учитељског удружења.
Украјинци су били чланови сокола и у Југославији. Један од њих је био Владимир Мокловић. Рођен је у Станиславу, који је у међуратном периоду био у Пољској. Био је Украјинац. Веровао је и то увек наглашавао, да ће уједињено Словенство препородити свет. Његов отац је био пансловен и непријатељ Аустрије. Зато су их обојицу почетком рата 1914. аустријске власти интернирале у логор за интернирце. У логору су поред глади и зиме харале болести. После су га узели у аустријску војску и послали на италијански фронт. После рата јавио се добровољно у народну војску Украјине. Кад су црвени победили, морао је да бежи, па је преко Румуније, Чехословачке и Аустрије дошао у Загреб. Уписао се на господарско-шумарски факултет загребачког свеучилишта. Издржавао се радећи у редакцији једног дневника уз малу плату. Клицу тешке болести задобио је у Првом светском рату, а непрестана борба за опстанак погоршала је болест из дана у дан. Умро је кад му је било 30 година. О њему је писао Боривој Вуксан у часопису „Соколски вјесник жупе загребачке”. У Соколском друштву Загреб I радио је од његовог оснивања као члан оркестра друштва, показујући велики уметнички дар. Долазио је редовно на вежбе соколског коњичког оделења, где је био један од најбољих јахача. Сви су га вољели због његове карактерности, финог духа и благости. Био је добар друг, пожртвован пријатељ, а народ је волео као да је у њему рођен. И баш зато што је умро далеко од свог завичаја, соколи су чували вечну успомену. Сахрањен је 1 маја. У име Соколског друштва опростио се брат Душан Богуновић.
Соколство се из Чешке ширило међу свим словенским народима. Касније од других и међу Украјинцима у Галицији. Насупрот пољским соколским друштвима основана су касније украјинска друштва. Појавила су се два типа друштава. Једно антиклерикално а друго под утицајем свештенства. Ипак учествовала су заједно на слетовима и на свесоколском слету у Прагу. Српски соколи сматрали су да су Украјинци у ствари Малоруси. Соколска штампа у Југославији писала је о украјинским соколима и ако нису били део Савеза Словенског Соколства, али су учествовали у поворкама на свесоколским слетовима у Прагу.
Саша Недељковић
