На изложби у Музеју Војводине представљена су писма из Другог светског рата: нека су опроштајна, а нека сведоче о условима у којима су антифашисти и симпатизери партизана – живели у затворима
”Драга Даро, примила сам твоја два писма и пакет, пише из мађарског затвора почетком Другог светског рата Јулија Цимр, у писму својој новосадској другарици Дари, рођеној сестри народне хероине Соње Маринковић. „Све је дивно, топло и практично и свака ме ствар јако обрадовала. Све су ми предали, сем шала, што није дозвољено…”
У женском затвору Маријаностра на северу Мађарске, Јулија Цимр је била, према подацима Музеја Војводине, једна од од 117 политичких затвореница из Бачке, колико их је ту прошло током рата. Њена судбина позната је том музеју који чува и њена писма из заточеништва.
Из Новог Сада у логоре смрти
Почетком рата, у Новом Саду осуђена је на 12 година робије и одавде је из злогласног мучилишта „Армија”, касарне на углу Дунавске улице, одведена у будимпештанске затворе. Прво у Конти, па у Маријаностру, средњовековни манастир коме је дозидана зграда, а онда у нацистичке логоре смрти у Немачкој. Успела је да преживи, али се у домовину вратила нарушеног здравља. Умрла је у Београду 1999. године.
Пореклом је из Црне Горе, а у Београду је студирала агрономију. Ту је упознала мужа Вјећеслава Цимра, чешког порекла. Обоје левичарски оријентисани, по пресељењу у Нови Сад, окупљали су у свом дому на адреси Максима Горког 10 припаднике Народноослободилачког покрета, али су убрзо ухапшени, а Вјећеслав је осуђен на смрт и убијен.
Јулијина и друга писма, те дописнице заточеника у затворима и логорима тог доба, као и судбине ухапшених и погубљених родољуба представљене су на музејској изложби „Рукопис заточеништва – Писма из Другог светског рата”, кустоскиње историчарке Иване Кулачин.
Међу изложеним предметима из збирки Музеја Војводине има опроштајних писама, као и оних која сведоче о условима у којима су заробљеници – антифашисти, симпатизери НОП-а и прогнани због свог националног идентитета – живели у затворима и логорима. Та писма породици или пријатељима, како је навела Кулачин, пуна су и брига за оне који остају иза њих, искрена су и једноставно писана, дају увид у време у којем су настала, као и веру појединца у боља времена и свесност да њихова жртва није узалудна.
Тако марта 1943. године, Јулија Цимр у писму другарици Дари каже: „Ићи ћу на пољски рад. То је добро јер сам просто жељна ваздуха.”
А из логора у Бачкој Тополи где је комуниста Мирко Петровић, обућар родом из Бачког Градишта, одведен након хапшења пред сам крај рата, он октобра 1944. шаље писмо својој жени.
„Драга мамице, ја сам добро и здраво, надам се и ти, односно сви. Пиши ми да знам како сте и шта радите. Пакет може бити само веш и томе слично преко поште. Како је Живко, да ли је код куће или је већ отишао у Печ, како Илија Гавро, мали и велики, како канаринац, да ли пева да ли га добро пазите”, поздравља их Апука (тата, на мађарском).
Након што је одведен у немачки логор Шенберг, Мирку Петровићу се губи сваки траг. Породица га је тражила преко Црвеног крста у Женеви, али су тамо у одговору навели да не знају шта је с њим.
Са дописнице „заточеника 1140”, из априла 1944, види се да је писање добијано као „награда за добар рад и владање” и да то „даје право за примање пакета”. Заточеник под овим бројем била је Терезија Ленхарт, Новосађанка пореклом Немица. Према наводима кустоскиње, пре него што је убијена у логору Стара Градишка, била је приправница код адвоката и активисткиња комунистичке омладине у Новом Саду.
„Мили моји! Пакет 8. 4. примила. Пресретна и захвална. Шаљите храну за кухање, каладонт и остало што чешће. Правите молбу!”, пише она.
У вези с Терезијом постоји прича да је у граду остала када су 1941. њени родитељи прешли у Петроварадин, као и да је хапшена и пуштена уз плаћену накнаду. Такође, да је 1943. отишла код родитеља, али да наставља политичку активност, па бива ухапшена и одведена у логор.
Порука мајци
Скојевац Милош Тривић ухапшен је при посети Срему 1942. године. На комаду папирне кесе написао је комадом угља поруку својој мајци, бацивши ту штаницлу с кола којим су га водили на стрељање. Поруку је пронашла супруга једног од његових сапатника и предала је мајци. На њој пише: „Дајте мојој мајци да зна да сам душу испустио.”
Исте године усташе су ухапсиле и Зору Митровић из Марадика као одмазду за то што је њен син Бора отишао у партизане. Она и њен супруг Жарко одведени су у манастир Крушедол, који је у то време претворен у затвор и касарну. Стрељана је у манастирском дворишту. Њено писмо и коса у коју га је сакрила, посмртни остаци, нађени су у саркофагу Арсенија Шакабенде у том манастиру јула 1960. године. У поруци којој недостаје крај, обраћа се ћерки Јелици и снаји Дрени: „Опростите мами, ја се растављам од вас… Чекам да ме стрељ(ају)”.
magazin.politika
