… То простор у броду само јесте. Проходно и свеобухватно место је. За неког големи екран, за неког као галерија је. Холо простор у броду зову га. Виртуелизација онога што се налази споља. Жижне даљине сажете, сазвежђа, галактичке скупине и гроздови звезда, маглине. За многе тугаљиво је, осећај под стопалима губи се и као да посматрач лебди, ротира. Утроба преврне се код многих ненавикнутих. И свако може да буде ту сам, и свако може да буде у мноштву, окружен телима других. Звездани карусел можда то је. Посматрач може ако пожели да пруженим прстима додирује, да холо око њега буде и струји ко ветар, све може.
Теофан, монах атонски, Светогорац, сад у тај прозор гледа, у холо гледа, душу отвара, земна чула затвара. Сећа се, кад ноћи је на Светој Гори проводио молитви многих после, звездано небо посматрајући.
А сад види:
иконостас, сав у дуборезу, у светлости која се прелама. И тиња.позлата која жари ватром својом. И меденотамни полијеиљ над његовом главом. Свеће које искре, лелуја плам. И ликови Христа, Богородице, светитеља, који као да гледају на њега, мотре. Он сам самцит, испуњен неком тишином. Пун те светлости и блаженог мира, далеко од земне нерадости, излази без звука.
Напољу тама.
Ноћ атонска.
И тишина коју он чује унутрашњим слухом својим, безвремена али истоветна са оном бескрајном светлошћу изнутра. Спреман за своје путешествије седа на тле, обавијен сопственом несвесношћу, наслоњен на кору бора, погледа ка небу управљеном. Осећање снажно је у њему: и као да је ту, на Светој Гори атонској, и као да је негде другде, даљином непремерном развучен. И као да је рукама својим наслоњен на неки прозор. кроз који смотри и гледа, гледа… у бескрај.
Симболи се организују:
визија земне груде одакле крете једном, спаја се ваздушасто и трепераво са другом визијом која му захвата дух. И гледа, гледа. И види звездани виј који као да га мами, привлачи, дозива, усисава у себе. И не, нема ту страха, можда мрв чуђења. Гле, откуд ту он, чему? Молитви време приходи а он међу звездама. Склапа очне капке своје, али визија је још ту. Ројеви звезда се умножавају, ускомешани. Он гледа, зна: то гроздови новостворених младунаца су, из утроба усијаних маглина порођени. Да ли, смотрећи све то, губи разум? И како пронаћи ту прави, његов пут? Али не, осећа усхит, може да осети како се уздиже, лебди, диже се, оставља тле, Атос, расте као сама визија, види земљу којом је газио, као кугла сад је та земља, разноцветна, и он, као закаснели божји археолог једне планете обавијен изненадном вртоглавицом, види то, проучава, памти и изнова открива.
Постојим, вели себи у себи, или то неки анђео шапуће му, светац заштитни можда? И да ли је тај свет са кога је кренуо хаос кога треба преобликовати, испуштен већ људским рукама, док тежи да се овековечи, а дах животни излази? Намера чија то би да све то баш тако да буде, и да он, монах Теофан, Светогорац, ко је да разбира све то, гледајући незавршену обликом иловачу живота.
Али, пут је бљесак.
И бљесак је пут.
Прозор се шири, раскриљује. Жмури у правцу долазећег сунца, а онда широм отворених очију гледа, гледа без имало страха. И ватра Твоја даде живот, помисли, и би живот. И то сунце је само космички свитац који остаје у вечној тмини иза њих.
Прозор, или екран, или за неког холо, тунел и туман, неред и несклад боја и светлости, прошаран мрљама непрозирне таме. Испред њега је океан звезда у галактичком центру. Правилно уређене, али и разбацане, расејане, усамљене, збијене. али звезде, звезде што створи Он.
Осећа радост, непојмну жеђ за спознајом.
Усхит због близине Творчеве. Дах живота је умиље умности, и он то гледа, гледа. Своје земно тело не види, не осећа. Умро ли је, и сад душа његова броди ка свом Створитељу? Тоне ли у апсурд самообмане, згрушан у инстикт, у визуелни осет, гледајући у недра универзума? Је ли и он дете звезда, али кукавно и ништавно спрам блиставије браће? Али броди, И даље броди ка њиховом одредишту.
И оно што би на том холограмском платну жижак светлости, шири се и расте, и то је сада још једна спирална галаксија, и још једна, множество њих. Осећа све већу страст у тражењу и гледању кроз прозор, осећа неку божанску мелодију, не види се, а ипак је свестан себе. И само тај померени хоризонт догађања… Васељена.
Нахрупи одједном тама.
У тами крик нечији очаја и самоће.
Бол то је. Бол боје старог ћилибара, тежина једне планете тамо где би требало да је срце. Срце које се не чује. Пење се и пада. Истрајава у тражењу сунца, светлости, звезде било које. Гута ту таму устима отвореним, дахом затвореним. Као шило је у непрозирној тами, црв у дубу. Басамци предуги, нагрижени и истањени његовим ходом. Хода ли, лети ли?
Звезда је црвени круг.
Ка њој он хита, заглављен у прозору као на фресци.
Клизну суза једна, што образ чисти му кваси, па друга, трећа.
Радост враћања звезданом животу то је. Додир на додир, овуда, овамо. И то је небо. Да, то је небо. Изрезбарен у звезданој слоновачи аријом атонске кише и ветра, његов крст као опомена чека. Неко, и да ли је то он, прстима пипа, опипава, стеже, радост осећа.
Хладно и топло, врело и богоугодно. Враћа му се памћење, док по челу орошен знојем додирује свој крст и мисли. Зелено, плаво, бело, црвено.
Дрхти.
За трен, у трену, враћа се она атонка тишина на којој може да се огреје. И он, као покрет унутар те исте тишине, осветљен звездама.
Затвара очи. Мозаик састављен у прозору склапа се.
Отвара их.
Тамо је где је и био, почео. Као божја шкољка је, затворен. Као холо, као прозор, затворена осматрачница звезда у кривини галактичке обале. Налик је на нечију неразумну и тиху песму, као атонских појаца хор. Дах му се враћа, и чула сва. Да ли то дрхти, док сећање је струна коју неко додирује невидљивим прстима?
И он снова је Теофан, монах атоски, Светогорац.
Али, шта је то што одзвања у њему, што јаче је од његових рационалних мисли, од разума, шта?
И себе самог Светогорац у дубинама духа својег чује.
Вера је снага моја, мој пут.
И крст који носим се снага моја, мој пут.
