Leonid Pticin (1929-2017), bio je ruski slikar, rodom iz Pskovske oblasti. U 15. godini ostao je bez obe ruke, – raznesene su kada je Ljona demontirao mine u rodnom selu Kudevjeru. Doktori su mu samim čudom spasli život, ali ne i ruke. Kao posledica te kontuzije, imao je poremećaj pri govoru. Ali to ga ništa nije sprečilo da upiše Lenjingradsku Umetničku Akademiju i da postane sjajan slikar.

Zadivljujuća sudbina mladoga slikara

Još u ranom detinjstvu mladi Ljona je počeo da crta. To su u početku bili prosto neformirani pokušaji po novinama i stolnjacima, zatim kućice sa odžacima i drvećem pored. Roditelji su su se čudili njegovoj želji za slikanjem ali su ipak to pre smatrali manom nego nadarenošću. Ali kada je Ljona pošao u školu , tamo su njegov talenat primetili i usmerili – dečak je počeo da crta na školskim zidnim novinama. Zatim je radio portrete vođa – koji su bili veoma realistični i dobri.

A tada je počeo rat. I slikanje je moralo da pričeka.

Leonidova braća su otišla na front i odmah na početku poginula. On je sa roditeljima evakuisan iz Pskovske gubernije. 1944. ta teritorija je oslobođena i Pticin se vratio u rodno selo. Sve je bilo razrušeno i minirano. Stručnjaka za demontažu mina u oblasti nije bilo, i taj zadatak je pao u udeo nekolicini mladića, koji nisu imali nikakvih iskustava u tom poslu. Za vreme jednog takvog deminiranja Leonid je ostao bez ruku. Pre toga je demontirao 70 mina, a 71. je bila kobna.

Priča o čoveku sadašnjice

Izgledalo je da je sa karijerom slikara gotovo zauvek. Ali jednom prilikom neko je u dom Pticina doneo knjigu Borisa Polevaga „Priča o čoveku sadašnjice“, i nakon što ju je pročitao, ponovo je poverovao u sebe. Knjiga o podvigu pilota Alekseja Merjesjeva, savremena psihologija nazvala bi knjigom samoiscelenja ili treningom za povećanje motivacije i života u ekstremnim uslovima. Ali za Leonda Pticina, to je bila smernica kako ponovo da počne život.

Dugo je vežbao, slikao je danju i noću i nakon dugih meseci njegova vežba je počela da daje rezultate. Svoje slike je umetnik koji nije imao ruke, slikao tako što je četkicu stavljao među laktove i pažljivo je vodio po platnu. Ispočetka to nije bilo dobro, ali Ljona je bio potpuno posvećen. Kroz par godina on je pošao da se upiše na Lenjingradsku Umetničku Akademiju, gde je na preporuku V.A. Serova, sekretara Prezidijuma Akademije, primljen kao prvi student sa takvim telesnim manama.

Jednom kada je skicirao na ulici, mladi slikar je video prekrasnu devojku, koja je prolazila pored. On je rešio da se upozna sa njom, malo su porazgovarali, i zatim je Dina otišla. Tad nije bilo telefona a Leonid je nije pitao ni za adresu. Ali sudbina je uredila da se bukvalno za par nedelja slučajno sretnu u Lenjingradu. I od tada se nisu rastajali.

Leonid Pticin je završio Likovnu Akademiju i primili su ga u Savez Umetnika. Njegove slike se sada nalaze po izložbama ne samo u Rusiji, već i u SAD, Kini, Francuskoj, Japanu. Sam slikar je do kraja života bio optimista i stalno govorio da mu je sve u životu bilo dobro.

Ljona i Dina proživeli su u dobrom braku i dobili sina Konstantina, takođe slikara. Dina je ceo život bila njegov verni pomoćnik. Sređivala je njegov slikarski pribor i pomagala, a on bi je sačekivao na stanici, kada bi se vraćala iz grada, i  nosio cegere, što i nije baš česta pažnja koju muževi daju ženama.

Da je bio slikar s rukama, skoro svi njegovi radovi bi bili drugačiji, više sofisticirani i ličio bi na milione drugih. A ovako imamo jedinstvenog umetnika, koji je uradio toliko prekrasnih slika i proživeo herojski život dug 88 godina!

Jednom prilikom kada je sa grupom umetnika iz Rusije, bio u Kini, otišli su u restoran u kojem je bila obavezna kravata. Lonja koji je inače išao uvek sa kravatom, jedini je znao kako se vezuje i pomagao svojim kolegama oko toga.

 

Prevod sa ruskog – Redakcija Čudo

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime