Леонид Птицин (1929-2017), био је руски сликар, родом из Псковске области. У 15. години остао је без обе руке, – разнесене су када је Љона демонтирао мине у родном селу Кудевјеру. Доктори су му самим чудом спасли живот, али не и руке. Као последица те контузије, имао је поремећај при говору. Али то га ништа није спречило да упише Лењинградску Уметничку Академију и да постане сјајан сликар.

Задивљујућа судбина младога сликара

Још у раном детињству млади Љона је почео да црта. То су у почетку били просто неформирани покушаји по новинама и столњацима, затим кућице са оџацима и дрвећем поред. Родитељи су су се чудили његовој жељи за сликањем али су ипак то пре сматрали маном него надареношћу. Али када је Љона пошао у школу , тамо су његов таленат приметили и усмерили – дечак је почео да црта на школским зидним новинама. Затим је радио портрете вођа – који су били веома реалистични и добри.

А тада је почео рат. И сликање је морало да причека.

Леонидова браћа су отишла на фронт и одмах на почетку погинула. Он је са родитељима евакуисан из Псковске губерније. 1944. та територија је ослобођена и Птицин се вратио у родно село. Све је било разрушено и минирано. Стручњака за демонтажу мина у области није било, и тај задатак је пао у удео неколицини младића, који нису имали никаквих искустава у том послу. За време једног таквог деминирања Леонид је остао без руку. Пре тога је демонтирао 70 мина, а 71. је била кобна.

Прича о човеку садашњице

Изгледало је да је са каријером сликара готово заувек. Али једном приликом неко је у дом Птицина донео књигу Бориса Полевага „Прича о човеку садашњице“, и након што ју је прочитао, поново је поверовао у себе. Књига о подвигу пилота Алексеја Мерјесјева, савремена психологија назвала би књигом самоисцелења или тренингом за повећање мотивације и живота у екстремним условима. Али за Леонда Птицина, то је била смерница како поново да почне живот.

Дуго је вежбао, сликао је дању и ноћу и након дугих месеци његова вежба је почела да даје резултате. Своје слике је уметник који није имао руке, сликао тако што је четкицу стављао међу лактове и пажљиво је водио по платну. Испочетка то није било добро, али Љона је био потпуно посвећен. Кроз пар година он је пошао да се упише на Лењинградску Уметничку Академију, где је на препоруку В.А. Серова, секретара Президијума Академије, примљен као први студент са таквим телесним манама.

Једном када је скицирао на улици, млади сликар је видео прекрасну девојку, која је пролазила поред. Он је решио да се упозна са њом, мало су поразговарали, и затим је Дина отишла. Тад није било телефона а Леонид је није питао ни за адресу. Али судбина је уредила да се буквално за пар недеља случајно сретну у Лењинграду. И од тада се нису растајали.

Леонид Птицин је завршио Ликовну Академију и примили су га у Савез Уметника. Његове слике се сада налазе по изложбама не само у Русији, већ и у САД, Кини, Француској, Јапану. Сам сликар је до краја живота био оптимиста и стално говорио да му је све у животу било добро.

Љона и Дина проживели су у добром браку и добили сина Константина, такође сликара. Дина је цео живот била његов верни помоћник. Сређивала је његов сликарски прибор и помагала, а он би је сачекивао на станици, када би се враћала из града, и  носио цегере, што и није баш честа пажња коју мужеви дају женама.

Да је био сликар с рукама, скоро сви његови радови би били другачији, више софистицирани и личио би на милионе других. А овако имамо јединственог уметника, који је урадио толико прекрасних слика и проживео херојски живот дуг 88 година!

Једном приликом када је са групом уметника из Русије, био у Кини, отишли су у ресторан у којем је била обавезна кравата. Лоња који је иначе ишао увек са краватом, једини је знао како се везује и помагао својим колегама око тога.

 

Превод са руског – Редакција Чудо

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име