Кад сам допутовао у Ниш, имао сам само џинс на себи и 99 долара у џепу. То је била сва уштеђевина моје мајке, која ме је тако оправила у живот. Један долар је морао остати у банци. Отац се није ни поздравио са мном, пожелео срећан пут, нови живот… Он у ствари није знао ни да жели нешто, воли…
Ја и моја супруга, подстанари, отишли смо да обиђемо тетку, првакињу нишког позоришта Миму Вуковић – Курић. Нисмо имали ближе родбине у граду.
Тад смо упознали и течу „Тајка“. Тако су га ословљавали синови, а звао се Менсур Курић. И за нас је заувек остао само „Тајко“.
Син из првог брака глумац Ирфан Менсур, којем је, можда, презиме Курић деловало помало „непристојно“, узео је очево име себи за презиме. Ова чињеница је особито импресионирала моју супругу.
Мене је, пак, одушевио Тајко, својом једноставношћу и природношћу. Искрени и честити, сарајевски господин.
Тетка је већ била посебна прича. Као свака глумица, побркала живот и позорницу, али бесконачно заљубљена у Тајка. До те мере, да је у једном периоду кад се Тајко пропио, почела да пије заједно са њим у позоришном бифеу.
То је терапеутски деловало на течу… Биће да му се смучило да сваки дан гледа своју пијану жену, па се повукао у кућу. Ту је читао књиге, пио кахву, пушио духан, и на крају се шлогирао.
Заборавио је све појмове, па је Мима морала да га учи све из почетка. Као мало дете. Најтеже му је пало, причао нам је, што није знао како да каже „ђезва“. Ваљда му је тај појам био од нарочитог значаја.
***
Тајко је после често свраћао својим бициклом у апотеку где је радила моја супруга. Чинио је то у пролазу враћајући се с пијаце, са својим чудним качкетићем на полу ћелавој глави, испод којег је вирио уредно увезан репић. Тек да се јави, поклони цвет или чоколадицу.
И ми смо често свраћали код њега и кад тетка није била ту. Ирфан је живео у Београду, а млађи, Хади, из брака са Мимом, био режисер у Зеници.
Онда би нам Тајко скувао његову чувену кахву из бакарне „ђезве“. Сваком башка, уз филџан. Сипао нам по једну ракијицу из неке посебне керамичке флаше са дршком…
Кад би се загњурио у фрижидер да „ископа“ неко ситно мезе, већ нам је постајало јако непријатно. Мислили смо да му чинимо напор. Али њега је овај ритуал заиста усрећивао. Тада би смо диванили до касно у ноћ.
Кад би нас пратио до врата, увек би рекао: „Немојте нас заборавит дјецо“. А ко би могао?
***
Једног дана је дошао Хади на одмор. Седели смо с тетком, кад су на врата банули отац и син, мало заракијани. Били код мајстора да поправе Тајковог „фићу“, па ето…
Хадија је веселило то што течу зовемо Тајко, и слатко би се насмејао кад год би то чуо. Сви смо били јако весели, као да смо слутили да ћемо се тада последњи пут видети у том саставу.
Тада смо Хадија видели први и последњи пут. Отишао је за Сарајево, а родитељи нешто касније за њим. Тик пред рат.
Живели су у муслиманском делу града, који је стално био гранатиран. Тајко није имао лекова па је Хади једном приликом телефонирао да му, ако икако можемо, набавимо.
Успели смо некако, али никад нису стигли до њега.
***
Једне ратне ноћи седео сам испред кафића у Прокупљу сам, и пио. Тад се ненадано из мрака појави нека необична жена кратко подшишане, потпуно седе косе и упита дали је слободно. Није ништа хтела да пије, само је седела и чудно ме гледала.
Одједном проговори: – Имаш неког за кога бринеш, старији чоек, проћелав, сиједе браде, махом носи браон одијело, ода по соби, тамо – амо, никуд не излази… Видим број 2, за 2 дана, 2 мјесеца, двије године, чућеш… Онда нагло заћута видевши капи које квасе црвену мушему стола. – Ма неће он умријет, не брини, више ће то бит као име, као појава… као… нисам више разазнавао шта све прича у покушају да умири вулкан емоција који је изазвала у мени, али било је касно.
После два месеца јавио је Хади телефоном: „Умро је Тајко“.
Сад док ово пишем схватам да је она чудна жена била у праву.
Менсур Курић је умро.
Али никад неће наш добри „Тајко“.
nekazano.me
