Господња је земља и пуноћа њена; свет и који у њему живе (Пс. 23,1), каже Свето Писмо.

Свети Оци једногласно тврде да реч „земља“ означава читав космос створен од Бога. Господ нам је поставио циљ — да испунимо нашу планету и испитамо Универзум. Стога, жеља човека да се уздигне до звезда није хир.

Бог је усадио у људску природу жељу за знањем — жељу за учењем нових ствари и корисним открићима. А свемир нам може дати ово знање — оно о Земљи и Универзуму. Поента је у коју сврху, са којом намером човек тежи да оде у свемир. Ако га воде гордост и страсти, наравно, од тога неће бити ништа добро. Без развоја и јачања вере научна достигнућа су сама по себи штетна — често доводе до уништења, неговања гордости и штете и научнику и човечанству. Али ако се наука развија упоредо са вером, ако истраживач истражује свемир са благословом, уз Божију помоћ и молитву, то је важна ствар Богу угодна. На крају крајева, истраживање задивљујућег и несхватљивог Универзума не може, а да не сведочи о постојању Створитеља који је мудро уредио овај свет.

Космонаути служе као чтеци у храму Преображења Господњег у Звезданом Граду поред Москве

Шта је важније за астронаута — вера или наука? Да ли га стечено знање и искуство отуђују од Бога, или обрнуто?

Одговарајући на ова питања, пре свега треба имати на уму да за сваку особу Бог мора бити на првом месту у животу, без обзира да ли је астронаут, лекар или домар. Циљ нашег живота је спасење, стицање благодати Духа Светога и општење са Богом, а бити астронаут је само професија.

Према Светом Теофану Затворнику, „жива, унутрашња, непосредна заједница Бога са човеком и човека са Богом је човеков крајњи циљ.“1 Сваки човек је позван да оствари ову заједницу са Богом, очисти своје срце и научи да љуби Бога и ближњега свога као самога себе. Међутим, у поређењу са другим људима, астронаути се ипак налазе у тежим условима; њихов рад је повезан са високим ризиком по њихове животе, а на њиховим плећима лежи огромна одговорност.

Али главна разлика између астронаута и људи других професија је у томе што су они (астронаути) увек на врхунцу научног и технолошког напретка, а све тешкоће, проблеми, борба науке и религије, вере и разума (тј. невидљиви рат у срцима) овде постаје акутнији. Као резултат несебичног рада астронаута можемо посматрати одређену научну слику света; а ако га спојимо са оном која се даје човеку кроз љубав и заједницу са Богом, онда се формира исправан поглед на свет, човека и свемир.

Алексеј Леонов, легендарни пилот-космонаут, генерал мајор ваздухопловства. Веровао у Бога, градио храмове, сликао иконе

Сами астронаути сведоче да њихово интересовање за науку не противречи њиховој вери, а истраживање тако мудро уређеног универзума може само да ојача ову веру. „Без вере је наш посао тежак и готово немогућ“, каже Алексеј Архипович Леонов.2Астронаут који иде у орбиту мора да зна да ће све бити у реду. Сада је могуће добити благослов свештеника и отићи у цркву, као што многи раде. Али раније то није био случај… Далеке 1965. године, када сам изашао са свемирског брода, одједном сам помислио: „Човек је само зрно, али ми је ум ових зрна омогућио да будем међу звездама. То је заиста била божанска слика. Звезде су биле свуда, изнад и испод мене. И земља је лебдела испод мене.”

„Господ нам је дао прилику да истражујемо свет“, каже пилот и космонаут Валериј Корзун. „Не само да је Бог рекао човеку: Рађајте и множите се (Пост 1,28), већ им је дао и могућност да се баве таквим фундаменталним наукама као што су физика, астрономија итд…Религија и наука нису у супротности једна с другом. Имали смо много научника који су тајно положили монашке завете и направили важна научна открића. Ова открића потврђују многе библијске чињенице као што је Потоп, нагиб Земљине осе, дебљина и састав атмосфере и многе друге ствари сведоче нам да ништа на овом свету није случајно. Тако пре сваког лета призивамо име Божије, тражимо благослов и присуствујемо молебанима у Сергијевској лаври… Не могу да кажем да су сви космонаути православни хришћани, али скоро сви су верујући, и током многих година моје службе срео сам само двојицу колега који су одбили благослов и молитву у Лаври пре летења.“

Командант свемирске мисије Јури Лончаков са иконама Светог Николе на Међународној свемирској станици

Пилот-космонаут Јуриј Лончаков сведочи: „Вера у Господа, наша права православна вера даје огромну снагу и инспирацију за овај тежак, опасан посао… Први пут сам у орбити прочитао целу Библију. Читајући, појавила би се многа питања; записао бих их и, када би било времена, позвао бих свештеника на Земљи. Наш посао је веома компликован, али када се увече вратите у своју кабину, отворите и прочитате Свето писмо, то даје велику снагу и инспирацију за даљи рад.”

Било је случајева да је особа улетела у орбиту као неверник, али се током лета преобратила.

Тако је, на пример, космонаут Василиј Васиљевич Циблијев, командир посаде свемирског брода, пре лета упитао свог летачког инжењера Александра Ивановича Лазуткина: „Да ли сте крштени?“ Добивши негативан одговор, био је веома узнемирен јер је схватио једну важну ствар: крштеном је лакше да изврши одговоран задатак. Као резултат отвореног, искреног разговора, Александар Иванович је крштен управо на Бајконуру.

И други космонаути су причали да су, када су видели сву лепоту васионе, закључили да она није могла сама да се појави из хаоса, да се овде види рука Свемудрог Творца. Ово је посебно говорио Генадиј Михајлович Манаков. Током свемирске шетње схватио је да тако посебна планета као што је Земља никада није могла да се формира еволуцијом.

Космонаут Јуриј Иванович Онуфриенко присетио се да се падобран није отворио по повратку на Земљу са лета. Тада је научио да се моли, а Господ је услишио његове молитве…

Космонаути од давнина имају традицију посећивања Свето Тројицке лавре Светог Сергија и молитве код моштију Светог Сергија пре поласка на Бајконур.

Космонаут Генадиј Падалка коментарише ово: „Долазимо (у Лавру) да стекнемо духовну снагу за посао који је пред нама. Ово није само традиција, већ и позив срца. Нико никога не тера – све колеге долазе са великим задовољством, јер таква путовања дају снагу духа и снагу.”

Може се рећи да је ову добру традицију започео сам Јуриј Гагарин, који је посетио Лавру са својим пријатељем Валентином Петровом, наставником Центра за обуку космонаута. Ево шта је Валентин Васиљевич касније рекао о томе: „Приликом те посете ме је погодила једна епизода. Отац нас је позвао у своју келију, а Гагарин је застао и рекао: „Валентине, јеси ли био у келији?“ Одговорио сам: „Не.“ Он је рекао: „Ни ја нисам био.“ И својим шармантним осмехом он се осмехнуо и обратио се игуману: „Оче, хајдемо прво до моштију Светог Сергија, па било где!“ Након што смо се поклонили моштима, Јуриј Алексејевич ме је упитао: „Јеси ли осетио нешто?“ Одговорио сам: „Да, нешто. Необичан мирис. Каква милост, Јура!“ Он одговори: „Ето ти! Мислио сам да сам га само ја осетио.“

Након посете манастиру, Јуриј Гагарин је у свом говору у децембру 1965. године на пленуму Централног комитета Свесавезног лењинистичког комунистичког савеза омладине, посвећеном патриотском васпитању омладине, говорио о потреби обнове Христа Спаса, будући да је био национално благо које је гајило патриотизам код младих.

Саборна црква је подигнута у част победе над Наполеоном у Отаџбинском рату 1812. године напорима читавог руског народа и требало би да буде обновљена као симбол победе. Током Гагариновог говора, сви у сали су веровали да је то став власти земље, а не само лично мишљење космонаута. После говора позвали су Брежњева и известили о томе шта се догодило, истичући да се таква изјава може сматрати Гагариновим искораком од комунизма ка православљу.

У паузи, први секретар Централног комитета Комсомола Сергеј Павлов рекао је Јурију Алексејевичу да га је Брежњев спасио. Леонид Иљич је тада одговорио: „Не дирајте Гагарина – то је његово мишљење. Реците да нема новца за обнову храма, али ћемо у блиској будућности обновити Тријумфалну капију.“

1988. године командант свемирске станице Мир Владимир Георгијевич Титов отворено и право из орбите честитао је сународницима на Земљи миленијум крштења Русије. Пре тог значајног лета имао је два неуспешна лансирања — први свемирски брод није успео да се споји са свемирском станицом, а током другог покушаја избио је пожар на лансирном комплексу, и само је систем за хитно спасавање спречио трагедију. Владимир Титов је потом пренео своја искуства са Валентином Петровом: „Да ме неко благослови, не бих се толико бринуо.“ Петров је одговорио: „Волођа [умањујући облик имена Владимир.—Прев.], нема проблема! Идемо код Владике Филарета (Вахромејева). Сада ћу га контактирати!“ У то време Владика је био председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије и добро је познавао Валентина Васиљевича. Владимир Титов је тада први пут видео епископа, а архијереј се понашао као да је познавао космонаута целог живота. Поклонивши Владимиру Георгијевичу копију Казанске иконе Пресвете Богородице и икону Светог кнеза Владимира, Владика је рекао: „Не брините! Даћу вам црквени календар који ћете тамо прочитати.” Из њега је Титов сазнао за прославу Миленијума крштења Русије.

Космонаути се припремају за сваки лет са дубоким поштовањем и дивљењем. Са собом носе Јеванђеље, иконе и разне реликвије. Неке од ових реликвија су летеле око Земље и биле у свемиру. Тако су честице Животворног Крста Господњег биле у свемиру са Максимом Сурајевим пола године. Командир посаде Јуриј Лончаков летео је са честицом моштију Светог Сергија Радоњешког (два пута у свемиру, благословивши Земљу). Фјодор Јурчихин је изнео у свемир честице моштију Великомученика Теодора Регрута, Теодора Стратилата и Георгија Победоносца. Иконе Светог Илије Муромског и Свете великомученице Варваре биле су у свемиру по благослову Његове Светости Патријарха Алексеја Другог током лета на беспилотној летелици „Кобалт” од 18. августа до 19. децембра 1999. године. Ово је био први икада заједнички пројекат Руске православне цркве и команде Ракетних стратешких снага. Честице моштију Светих московских митрополита Петра и Филипа биле су у свемирском лету са посадом свемирског брода под командом Антона Шкаплерова. Космонаут Сергеј Рижиков однео је на Међународну свемирску станицу честицу моштију Светог Серафима Саровског, коју је, по благослову Његове Светости Патријарха Кирила, добио од митрополита Нижегородског и Арзамаског Георгија (Данилова). Реликвијар са миром из моштију Светог Николаја Чудотворца и честица дрвене светиње у којој су светитељеве мошти пренешене из Мира у Ликији у Бари 1087. године били су у орбити шест месеци са посадом Фјодора Јурчихина и два пута посетиле дубоки свемир.

Игуман Јов (Талатс) у нултој гравитацији

2008. године у Звјоздном Городоку („Звезданом граду“) код Москве, где живе руски космонаути и припремају се за летове, почела је изградња храма Преображења Господњег.

Прву Литургију у њој служио је Игумен Јов (Талатс) у Недељу праштања 14. фебруара 2010. Посебна пажња посвећена је пастирству за космонауте и њихове породице јер њихов рад подразумева огроман терет, невероватне ризике и дуге боравке у орбити, без прилике да присуствују литургији у храму и учествују у тајнама. За подршку космонаутима у орбити се спроводе посебне сесије комуникације преко наменског канала када могу да разговарају са свештеником, па чак и са парохијанима. На велике црквене празнике организују се видео конференције између космонаута и Предстојатеља Руске Православне Цркве.

Хор Свето Тројицке лавре Светог Сергија долази у Центар контроле мисије Роскосмоса и за оне на орбиталној станици се одржавају мали концерти. Рођаци космонаута у ишчекивању повратка најмилијих увек могу доћи у цркву, помолити се и добити утеху. Таква подршка је веома важна, јер је сваком пре свега потребно (где год да се налази, на Земљи или у свемиру) да научи да буде са Богом. Летови у космос су неопходни да бисмо, покушавајући да схватимо мистерију васионе, схватили да се Универзум не би могао појавити сам од себе, без руке Творца; да бисмо могли да упознамо себе — ко смо, зашто смо створени и како треба да се односимо према овом свету и његовом Творцу.

Jеромонах Пафнутиј (Фокин)

Парох храма Преображења Господњег у Звјоздном Городку код Москве

Фусноте:

1 Свети Теофан Зат. Преглед хришћанског моралног учења. Москва: Правило Вери, 2010, стр. 52.

2 Алексеј Архипович Леонов (30.05.1934–11.10.2019) био је легендарни пилот-космонаут, два пута херој СССР-а и генерал-мајор ваздухопловства. Године 1960. изабран је да буде део прве совјетске групе за обуку космонаута. 18–19. марта 1965, заједно са Павлом Бељајевим, полетео је у свемир као копилот на летелици Восход-2. Током лета извео је прву свемирску шетњу у историји астронаутике, показавши изузетну храброст, посебно у ванредној ситуацији када је због набреклог свемирског одела имао проблема да се врати у летелицу. Рођен и одрастао у годинама државног атеизма, Алексеј Архипович је веровао у Бога, градио цркве и сликао иконе, иако је овај аспект његовог живота мало познат.

ИЗВОР: https://orthochristian.com/146058.html

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: На Светог Василија Острошког 2022. године

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име