Данас сам чула да је једна америчка држава донела закон да се родитељима који не испоштују жељу свог ПЕТОГОДИШЊЕГ детета да промени пол, да ће им се одузети дете.
Kада сам први пут отворила Инстаграм налог, изненадила сам се када сам видела да је камера већ била намештена тако да фотографишем саму себе, а не спољашњи свет. Подразумева се да желимо да сликамо сами себе, је ли, ако се не изјаснимо другачије. У томе ја видим симболично почетак овог страшног, бездушног, безморалног криминала са променама пола деце. Јер када обесмислимо СВЕ традиционалне вредности, и оне најбоље и најхуманије, када верност (у љубави, у пријатељству, у послу) прогласимо наивношћу, када опраштање и разумевање међу људима прогласимо слабошћу и недостатком достојанства, а с друге стране када праведну љутњу прогласимо агресијом и насилништвом, када почнемо да глорификујемо саможивост и самодовољност, када постане нормално да преврћемо очима на ненајављене посете и породична окупљања, шта онда остаје?
Остаје девојка која на Инстаграм профил ставља слику СЕБЕ са балонима у облику броја 28 и испод слике пише: „Срећан рођендан мом најбољем момку“, или млада која сматра да јој је пропало венчање јер је фотограф неки леп тренутак пропустио, или маме које своју децу свакодневно сликају да задобију лајкове на друштвеним мрежама,
или тате које када дођу са посла дигну ноге и не испуштају телефон из руке, а деца пролазе поред њих као поред неких беживотних трупала, ни не примећујући их,
или када видиш заљубљени пар како се љуби испод неког раскошно расцветалог дрвета у парку и ЗНАШ да им негде на грани стоји наслоњен телефон за фотографисање, када су људи очајнички гладни идентитета, гладни припадања, и тражиће да их зовеш небинарним, родно флуидним или већ како, из једног унутрашњег јада и празнине, јер им је као и сваком здравом бићу потребно да знају ко су и где припадају.
И, ужас изнад свих ужаса, када схватиш да ће неки родитељи користити своју децу да за себе придобију исто то. Да ће оберучке прихватити или чак сами креирати кризу у дететовом идентитету не би ли себи на груди ставили орден мученика и праведног борца, како би знали ко су и шта је смисао њиховог живота.
Извор свег овог зла, макар ја то тако видим, је што је људима одузето осећање припадања и сазнање и здрав, неугрожавајући ни по кога, понос на то ко су и одакле су.
Жељка Kурјачки Станић, психолог и психотерапеут
Детињарије
